PITNjE uticanja vere na karakter pojedinca je još uvek sporno i dokazuje se na različite načine. Realnost sveta u kome živimo nas upućuje na zaključak da je vera u mnogo čemu uticala i utiče na oblikovanje naših karaktera. U svojoj biti, sve monoteističke religije daju svoj doprinos karakterima ljudi koji ih ispovedaju. One razvijaju u njima specifične karakterne odlike, svojstvene njihovoj dogmi. Svaka religija na svoj način i u okviru svoje doktrine strukturira i oblikuje karakter svojih vernika, ali u onoj meri u kojoj su oni prihvatali i usvojili njen duh i saživeli se sa njom.

Pravoslavlje u tom smislu nikad nije pokazivalo neku veliku agresivnost na polju osvajanja ljudske duše i karaktera, te se ono javlja kao doktrina koja nije oblikovala ljudski duh u onoj meri u kojoj su to činile sve druge velike svetske religije.

SVAKAKO, to je jedan od razloga što Srbin nikad nije postao veliki vernik u dogmatskom smislu, iako je zdušno usvojio neke od simbola vere, a među njima i krsnu slavu. Po tome se on razlikuje od ostalog pravoslavnog sveta. Ona je za njega simbol vere, a ne i vera, sama po sebi.

Pravoslavlje je plemenita religija koja se odlikuje tolerancijom prema drugim religijama i narodima. U ime pravoslavlja nisu vođeni veliki verski ratovi, a učešće u krstaškim ratovima je bilo sporadično i skoro simbolično. U njima su se Srbi i pored toga borili pod hrišćanskom zastavom. Istorijski je ostalo zabeleženo da su srpski vojnici vraćajući se sa bojišta u krstaškim ratovima sa poštovanjem pozdravljani na ulicama Istanbula.

VERA smiruje osvetničke i zle strasti, pakost i zlobu i u verujućem čoveku razvija i pokreće pozitivne emocije. Ona ga zaustavlja kad želi da učini zlo delo, pošto se tada u njegovoj svesti ono nameće kao božja kazna koju čovek može da očekuje od zločina koji čini. Ona pobuđuje plemenite misli i pokreće čoveka ka uzvišenim ciljevima. Ona pokreće i stimuliše dobrotu i osujećuje zlo, ali ga ne zaustavlja. I ona je nemoćna da zaustavi zle ljude da učine ono što su naumili, pa i najviša religioznost i oboženost neće zaustaviti zlikovca da uradi ono što je naumio.

LAŽNA ESTRADNA PREDSTAVLjANjA NIJE lako podneti ritual u kome nevernici predstavljaju svoju veru u uverenju da tako pokrivaju svoja zlodela. Čoveku koji takve scene posmatra ostaje otvoreno pitanje: Da li takvi ljudi na taj način smiruju svoju savest, pa se lažno predstavljaju drugima kao časni ljudi? Opšti utisak je da su to obične reklamne manifestacije koje u tom obliku i danas gledamo. Oni su u savremenom svetu zanimljivi u političkim i estradnim prikazima. U srpskom narodu se više puta dogodilo da su baš takvi ljudi isplivali na površinu i zauzeli značajna mesta u društvu i sa njih krojili naše sudbine. Uteha nam je da su i drugi narodi svoju sudbinu olako prepuštali u ruke ljudi tog kova.

Što je pojedinac dalje od Boga i što je više svoj, on je manje podložan uticaju religiozne dogme i strahu od božje kazne za ono što čini. Po tom tumačenju u prvom planu je božja kazna, dakle strah od posledica koje čovek nosi u svojoj podsvesti. Zbog toga je strah, kao kočnica zlih aktivnosti, najčešće jači od vere. Na ovom mestu bi se mogla istaći kritika po kojoj je taj strah od božje kazne neodvojiv od vere, te da je on njen produkt ili njen sinonim.

PO NAŠEM uverenju, strah od božje kazne za nedela koja čovek čini je kasnije artikulisan u njegovoj svesti pa je njegov uticaj na ponašanje daleko intenzivniji. On je konkretan, za razliku od vere koja je apstraktna u svesti verujućeg čoveka. On je u artikulisanju razuma najsnažnija karika vere. Zbog toga je značajno da se sa dužnom pažnjom prouči pitanje postojanja straha kod ateista i onih koji su napustili veru u kojoj su bili. Kod njih je razvijen udvostručen strah. Oni se boje božje kazne za dela koja čine, ali i kazne zbog toga što su napustiti svoju veru. Oni žive sa većim teretom da će ih stići odmazda.

Po tom tumačenju, strah od božje kazne za ovozemaljske grehe je veliko civilizacijsko dostignuće, koje je razvijeno na dobrobit čovečanstva. Bio sam svedok rituala tajnog krštenja dece naših posleratnih komunista. Njihov strah u tom činu je pokazivao dramatične oblike mentalne traume. Ostao sam u uverenju da su ateisti bili u daleko većoj meri opterećeni strahom od onih koji su ostali dosledni u svojoj veri. Zbog svega toga, duševni mir su sačuvali ljudi koji nisu imali iskušenje da učine zla dela.

POJAM "vera", ako se koristi u lingvističkom, umesto religioznog značenja, i tada je mirnija svest čoveka koji veruje u osnovanost onog što čini, baš zbog toga što se i tada smanjuje osećanje straha koji izvire iz zlih dela koja se izvršavaju. Čovek koji veruje u nešto, makar to bilo i pogrešno, lakše nosi teret greha i greške, od onog koji izvršava delo za koje ima svest da je zločin. Neznanje i vera u istinu, makar on bila i lažna, smiruju čovekov duh i rasterećuje njegovu dušu u odnosu na očekivanja odmazde koju takva dela donose.

Vera, dakle, utiče na naše karaktere, kako ona koja je okrenuta ka nebesima, tako i ona ovozemaljska. Pitanje je, međutim, do koje mere ona može da prodre do svesti i duše svakog od nas? Mnogi ljudi su nedodirljivi u tom pogledu. Njih ni vera, pa čak ni strah od božje kazne i zaslužene osvete ne može urazumiti. To su oni ljudi do čije svesti i duše ne dopiru ni ljudske ni i božje poruke.

PO PSIHIČKIM odlikama to su egoisti koji su u užem tumačenju ovog pojma, zlobni i mazohisti koji se ne kontrolišu. Njima nije od koristi ni vera ni znanje. Njihove zločinačke i egoističke strasti su takve da ništa ljudsko ili božje ne dopire do njih. Sa takvim ljudima ne vredi ni raspravljati o karakterima, pošto je ta reč besmislena za njihov svet. Oni se sreću u svim nacionalnim zajednicama ovog sveta, pa ih životne okolnosti i vaspitanje samo delimično neutrališu.

Kada se raspravlja o takvim karakterima, teško je stajati na poziciji da se nešto ozbiljno može učiniti u oblikovanju takvih ličnosti i izgradnji njihovih karaktera. Po tom tumačenju, to je svet koji treba maksimalno neutralisati i isključiti iz javnog života. Nažalost čovečanstva, nisu retki slučajevi da su baš takvi uspeli da svoje patološke strasti razviju do toga da su se nametnuli kao harizmatske ličnosti.

MNOGO je primera u svetskoj istoriji koji potvrđuju ovu tezu, ali problem nije u takvim odlikama i sklonostima, već u stanju i zrelosti naroda koji ih ne prepoznaje. Psihološka nauka je povodom takvih tipova izgradila nesporne stavove, ali ne i metode da se neutrališe njihov uticaj na javni život.

Nevernici su dakle opasni, ali nisu manje opasni ni oni koji se lažno predstavljaju kao veliki vernici. Oni su jednako opasni kad preuzmu ulogu velikih patriota. Njihova opasnost se sastoji u tome što imaju dve zakletve. Oni su zakleti i Bogu i đavolu. Vera takvog sveta nema nikakvu unutrašnju duhovnu vrednost. Ona mu služi za slikanje i paradu, a ne za smiraj duše. U savremenom svetu takvo ponašanje često dobija estradni karakter, pa je zbog toga zabavno za širu publiku. Imao sam prilike da taj svet posmatram u izvornom obliku u seoskom ambijentu na krsnim slavama. I tamo se dešavalo da su neki opaki ljudi od običnih zdravica pravili predstave koje su bukvalno imale estradni karakter.

SUTRA: Razmetanje i ogovaranje srpski porok