RADIO Novosti postaju najslušanija radio-stanica u gradu. Prve javljaju gde je pala bomba, da li se avioni približavaju i s koje strane, šta se gde desilo u unutrašnjosti, šta se zbiva u svetu i šta smeraju bombaši, kako ko reaguje na naše patnje i, uopšte, sve ono što ljude najviše interesuje i zbog čega se ne odvajaju od svojih tranzistora u skloništima, pored kreveta, na ulici. Teško je to možda predstaviti u mirnim uslovima, ali dok lete i detoniraju velike bombe, informacija, i to ona hitna, odmah i sad, važna je kao vazduh. Što se tačnosti tiče, osim novinara i dopisnika Novosti, najviše su pomagali radio-amateri i slušaoci. Odmah bi se javljali i ispravljali ako slučajno informacija ne bi bila sasvim precizna, naročito u vezi s tim gde je tačno pala bomba. A padale su svuda - na Batajnički aerodrom, Straževicu, Topčider, Avalu, ali na centar grada - Čuburu, Dedinje, Aberdarevu, ulicu Kneza Miloša...


29. april 1999.

KAD čovek prođe ovog jutra ulicom Kneza Miloša, suoči se sa jednom prosto neverovantnom količinom destrukcije. Ljudi prolaze u čudu, ćute i zapanjeno gledaju noćašnji učinak sile rušitelja. Čuje se samo škripa stakla pod nogama i zvuk po koje mašine za raščišćavanje. Nema straha u očima; nema ni očaja; suze nisu od samog početka stekle pravo građanstva u ovoj istinskoj i velikoj drami koja nam se događa; na tim licima, u tim očima koje gledam, prolazeći najvećom i najvažnijom, jednom od najlepših i najotmenijih beogradskih ulica, dominira čuđenje. Zapravo, mnogo više od toga - zaprepašćenje.

Ovo je neverovatno, možda nestvarno. I kad se pogled sasvim uveri u istinitost onoga što se vidi na uglu Nemanjine i Miloševe, onda zaprepašćenje prelazi u ogorčenje. Otkud tolika destruktivnost u onima koji to rade ovom gradu u proleće, na pragu trećeg milenijuma. To rušilaštvo očigledno nema više nikakvu relaciju sa bilo kakvim motivima i razlozima. To je zlo kao takvo, u svom izvornom, destilisanom vidu. To je zlo koje orgija, koje divlja i luduje usred jedne prestonice u Evropi i jedne od najlepših na planeti.

Sile destrukcije znaju da se sasvim odlepe od svakog povoda i razloga i da uživaju u svojoj destruktivnosti, u razvalinama, u uništavanju i poništavanju svega što je ljudska ruka, ona stvaralačka i graditeljska izgradila i stvorila. Dok se penjem prema Terazijama, pada mi na pamet jednostavna istina, da ta rušilačka ruka, ma koliko moćna bila, nikada do sada nije uspela da nadvlada graditeljsku. Jer da nije tako, ne bi nas ni bilo. Ne bi ni bilo ovog grada. A ima ga i biće ga.


30. april 1999.

NOVOPEČENE ratne vođe NATO alijanse počinju da gube živce pošto njihova ratna avantura ne daje rezultate koje su očekivali. Klinton je dobio tri negativna odgovora od svog, tačnije od američkog Kongresa. Nije mu izglasan nastavak bombardovanja Jugoslavije, drugo "ne" odnosi se na objavu rata našoj zemlji, i najzad, nije dobio odobrenje za kopnenu invaziju.

Kongres je zapravo počeo operaciju izvlačenja Amerike iz blata u koje je uvukao nedorasli šef Bele kuće. Današnje odluke najvišeg američkog tela zapravo znače distanciranje ove velike i moćne zemlje od rata na Balkanu, za koji niko živi preko Atlantika ne zna tačno zašto se vodi i šta su u tome interesi Amerike. Time je taj rat iz američkog ugla postao privatni rat nekoliko persona sumnjivog psihičkog, moralnog i intelektualnog stanja, koje su se sticajem raznoraznih okolnosti našle na vrhu američke administracije.

Krajnje frustriran i uvređen zbog takvih odluka, Klinton ih je nazvao, zamislite, provokacijama. Lažni i nemoralni vojskovođa je još jednom ostavljen u blatu u koje je zaglibio zajedno sa svojom zlom babom Olbrajt i ubicom iz Litl Roka Klarkom. Amerika im je danas jasno stavila do znanja da to nije njen rat i da su upravo oni jedna velika provokacija.

JOŠ jedan NATO vojskovođa obrukan je u ovom danu pred licem sopstvene i svetske javnosti. Iber Vedrin je pred TV kamerama pretio Jugoslaviji novim bombama, posle čega će navodno da nas poraze. Voditelj ga je samo podsetio na prostu činjenicu da je to isto obećao pre tri nedelje, našta je Vedrin prosto zapenušao pred TV kamerama i nastavio da preti. Voditelj je potom objavio snimak kasetnih bombi u Podgorici i podatke o gubicima NATO, koje je izneo Ojdanić. Time se francuska televizija praktično distancirala od svog ministra spoljnih poslova i njegovog rada, kao američki Kongres od Klintona.

ZA MIRNIM rešenjem tragalo se danas u Moskvi, Bonu i Rimu. Možda nije slučajno Černomirdin zaobišao ratoborni Pariz, a pogotovu London. Čak je i nemački kancelar počeo da se trezni od svog nedavnog izliva ratnog huškaštva. Danas je, u susretu sa Černomirdinom, delovao ozbiljno i zabrinuto, kao da je počeo da razume o čemu se radi. Njegov rimski kolega Dalema je posle susreta sa Černomirdinom rekao da ima razloga za nadu.

Pridružujemo se tim nadanjima i razlozima, uprkos bombama koje i dalje ispaljuju uspaljeni gospodari rata.

Javlja mi majka da su danas gađali TV predajnik na Pljačkovici iznad Vranja. Građani, kaže, stoje na ulici i aplaudiraju na svaki promašaj. Posle su saznali da su džaba aplaudirali, sve su to bili pogoci - osiromašenim uranijumom. Što više promašaja - više uranijuma.

RAT I POLITIKA

8. april 1999.

DOK su sinoć padale bombe po Podgorici i Crnoj Gori, Milo Đukanović je davao intervju francuskoj televiziji. Ili obrnuto: dok se Milo Đukanović obraćao javnosti jednog od agresora, govoreći da opasnost za Crnu Goru dolazi iz Beograda koji hoće da sruši mladu crnogorsku demokratiju, vojne snage njegovih sagovornika obrušile su se na glavni grad Crne Gore.

Nema u toj našoj konstataciji ni trunke zluradosti. Ima dubokog žaljenja zbog bombardovanja jednog od naših gradova, zbog ubijanja naših građana, zbog zločina NATO zlikovaca prema Podgorici i Crnogorcima. To je jasno i samo po sebi, ali nas kontekst tera da to i posebno naglasimo.

A gde je u toj priči predsednik Crne Gore. On se obrukao već toliko da ga ne mogu oprati ni Morača i Zeta. Dok ga bombarduju Amerikanci i njihove evropske sluge, on za njihov račun ruži Beograd i opasnost vidi na strani onih koji su jednako ugroženi i žrtve su agresije kao i Podgorica i Crna Gora, ili mnogo više i gore.

Narod bi rekao - zasviraj i za pojas zadeni. Jedno su politika, političke borbe i razlike u miru, drugo je i drukčije se to zove u ratu. Te razlike se, kod svih normalnih država i političara, stavljaju na stranu kad padne prva bomba na tvoju zemlju i tvoj narod. Podgorica im je odgovorila mitingom. Kako je krenulo, Milo će na njihove bombe odgovoriti pozdravnim telegramima.

Na sve i svašta smo se već navikli u više nego burnoj novijoj prošlosti, ali je ovakvo ponašanje nepoznato čak i na ovim prostorima. Aferim.