SVE je to, na sreću, već daleko iza nas. Čitave dve decenije. Ovo, međutim, nije puko sećanje na ono što je bilo. U sećanju se mnoge stvari iz vremena kojeg se čovek seća prilagođavaju vremenu u kojem se seća. Ovo je izvorni doživljaj iz dana kad su se događaji zbivali. Kad su se zbivali strašni događaji. Treba ih tako i čitati, kao što ih i ja objavljujem bez intervencija i naknadne pameti.


2. april 1999.

PALE su tri svetinje američke vojne doktrine. Prvo, Srbi su im srušili avion F 117, za koji su do sada verovali ne samo da je neoboriv nego i nevidljiv. "Izvinite, nismo znali da je nevidljiv" - piše na jednom beogradskom transparentu, koji slobodna američka štampa još nije smogla snage da objavi.

Drugo, Rugova im je sinoć oduzeo bilo kakvu predstavu o tome da ih je neko pozvao na Kosovo i da oni tamo nekome pomažu. Sem teroristima, naravno. Tražeći hitan prekid bombardovanja, politički lider kosmetskih Albanaca im je defakto poručio: nemojte više da nam pomažete. Nema veće katastrofe ni za Albance ni za Srbe od vašeg navodnog sprečavanja humanitarne katastrofe.

I TEĆE, srušen je mit o superiornosti i apsolutnoj zaštićenosti američkih vojnika. Tri prestravljena zarobljena Amerikanca žrtve su ne samo osvajačke politike svoje zemlje nego još i više medijske satanizacije Srba. Prema izgledu sudeći, oni su verovatno očekivali da Srbi počnu da ih jedu, onako naživo. Budu li krenuli kopneno, takvih primera će biti mnogo više nego u Vijetnamu i Somaliji. Niko ne voli mrtvačke sanduke, a Amerikanci se toga boje ko đavo krsta.

Taj tehnofašizam, po kome se rat vodi superiornom tehnologijom, iz bezbedne daljine i bez direktnog kontakta sa protivnikom, kukavički i iz medijski naduvanih, lažnih razloga, dok se nacija zabavlja, gledajući, zavaljena u fotelje, svetlucanje projektila na svojim ekranima, zaglibio se u blato kod sela Buđanovci, zatim na jugoslovensko-makedonskoj granici i, najzad, u kući Ibrahima Rugove u Prištini.


5. april 1999.

KAŽE mi noćas taksista, dok prolazimo pored zgrade Generalštaba, avetinjski praznom ulicom Kneza Miloša: "Ne mogu oni toliko da nas gađaju, koliko mi možemo da izdržimo." Složio sam se s tim, iako on to nije ni očekivao. Upotrebio je, doduše, drugi glagol umesto "gađaju", sami pretpostavite koji. Rekao je to onako, za sebe, dok smo se približavali spaljenim i srušenim zgradama na kraju ulice. Ćutke smo prošli pored jednog i drugog MUP-a. Sve druge reči bile su suvišne. Bilo je sasvim dovoljno ono što je rekao: Ne mogu oni toliko da nas gađaju, koliko mi možemo da izdržimo.

IZGLEDA da na svakih pedesetak godina svetom zavladaju nikogovići i ništarije lažnog pitomog izgleda, baksuzi i strašila, olinjale spodobe, nabeđeni zeleni i lažni buntovnici, ljudi problematične pameti prividno ozbiljnog izgleda. Da ne pomiljemo prodane duše s druge strane NATO.

PESMA JE UVEK POBEĐIVALA POSTOJI jedna scena iz ratnog filma. Ranjenici, obasuti granatama, počinju da pevaju. Sve jače i jače. Nemački oficir najpre ne shvata šta se događa, potom ne može da veruje, najzad ga spopadaju strah i jeza. Surovi i zli kauboji taj film verovatno nisu gledali. Zato, izgleda, još ne shvataju šta se događa. Oni bacaju rakete i bombe, a narod peva. Siguran sam da će ih uhvatiti drhtavica. Pesma je do sada pobeđivala. Verujem da će i ovaj put biti tako.

Ovo je u suštini jedna prodana, plaćenička civilizacija, ako se uopšte ta reč - civilizacija - sme degradirati tom skupinom ljudskih olupina. Nema šta neće učiniti Voker i Vestendorp za hrpu dolara ili maraka. Isto tako, nema šta neće prećutati ona mumija od Kofija Anana za samo nešto veću cenu. Zar nije Solana, recimo, običan plaćenik. Šta on odlučuje, u stvari. On prodaje svoj lik i ime za određenu količinu novca. I potpisuje više stotina smrti dnevno.

I KLINTON je plaćenik, koji raketama na Srbiju pokušava da zatrpa svoju ruševinu od ličnosti i integriteta. Dugo sam bio u zabludi da nije otišao u Vijetnam zato što je protiv rata. Sada se vidi da je razlog u njegovom najbednijem kukavičluku. To je čovek malog formata u velikoj ulozi. Možda su upravo takvi potrebni. On dobija svoje pare da plaća razne oralne i druge usluge i posledice koje iz toga proisteknu, a odluke donosi neko drugi. Uopšte, svi funkcionišu na novac, samo nije poznato ko ih plaća i ko upravlja tom nemani.

Jedino, izgleda da Bler to što radi, radi iz ljubavi prema Klintonu, kako bar kaže ona engleska spisateljica, a Olbrajtova svoju ulogu vrši iz čistog zadovoljstva. Ne zna se ko je gori: zlikovci iz uverenja ili oni za dolare, sem što je očigledno da je ovih drugih neuporedivo više. Njihovim žrtvama je, međutim, svejedno.

VRLO visoko mesto u tom modernom redu ovoga vremena zauzimaju kolege novinari. Nema te laži koju nisu spremni da napišu i potpišu, pa i da ponove bezbroj puta. Ranije je taj broj ponavljanja određivao Gebels, danas proračunava kompjuter. Jer ovo je vreme tehnologije, pa je novi fašizam dobio novu formu - tehnofašizam. Za dolare se pritiskaju dugmad za ispaljivanje raketa ili za ispaljivanje laži. Za dolare se i rakete i laži ponavljaju. Za dolare se ubijaju i čovek i istina. Za dolare se ne vidi očigledno ili se vidi ono čega nema. Laže se i sa rukom na Bibliji. Ako može Klinton, što ne bi mogli Roj Gatman, Lari King ili Kristijana Amanpur.

NE VREDE vam nikakvi argumenti, činjenice i istina. Ako kaubojska uprava odluči da saopšti laž, na scenu stupa bračni par Džems Rubin - Kristijana Amanpur, pale se kamere, pojačavaju predajnici Si-En-Ena i cela mašinerija urla laži. Tupoglavi glavni šerif kaže: sprečiti humanitarnu katastrofu, i u cilju tog sprečavanja pobaca po Kosovu, Beogradu i Srbiji tone i tone bombi. Tako se humanitarna situacija, već naduvana iz Si-En-Ena, pogoršava do mere da zaista postaje humanitarna katastrofa. Drugim rečima, humanitarna katastrofa se proizvodi pod firmom sprečavanja humanitarne katastrofe. To je istina, sve ostalo su naklapanja bračnog para Rubin - Amanpur, uz odgovarajući doprinos njihovog idola Hašima Tačija i velike količine narko-dolara.

MI SMO tražili sredstva za odbranu, radare i rakete, a Rusi nam poslali čudotvornu ikonu. Zahvalni smo i na ikoni, na verbalnoj i moralnoj podršci. Postoji samo jedna stvar koja nas vređa. Kažu da hoćemo da ih zavadimo s Amerikancima. Tako piše njihova prozapadna štampa. Propao je, kažu, još jedan pokušaj sudara Rusije sa Zapadom. Na određeni, diplomatski način to je izgovorio i Ivanov u uvodnom izlaganju u Dumi, a potom u obraćanju naciji i sam Boris.

NE SAMO da je to duboko netačno, nego je i bezumno. I naravno - uvredljivo. Bilo bi to kao da mi Srbi hoćemo da izginemo za cilj koji je s one strane zdravog razuma, samo da zavadimo Ruse i Amerikance. Mi, ipak, toliko nerazumni i ludi nismo. Biće da je pre obrnuto - da treba da ginemo i da ćutimo, ili da dajemo parče po parče svoje zemlje, da to potpisujemo u Rambujeu, Parizu, Briselu, ili ko zna gde, samo da Rusi ne bi kvarili svoje odnose s Amerikancima.

Na sreću, mnogo je Rusa koji tako ne misle i koji znaju da ono što Amerikanci rade Srbima danas, radiće Rusima sutra, ili ono što nameravaju da rade Rusima, isprobavaju najpre na Srbima. A Srbi će se braniti bez obzira na to šta ko misli.

SUTRA: TELEVIZIJA KLINTONOV RATNI CILj