BOMBE su došle na kraju. Pripreme su trajale dugo i sistematski. Trebalo je najpre "ubediti" svoje javno mnjenje, pa evropsko i svetsko. Ujedinjene nacije - funkcionalizovane, Rusija slaba, Kina daleko, slobodoljubivi svet ne pita niko ništa, Srbija mala a sila boga ne moli. Pa ipak, da ne bude iznenađenja, ispipavaju nas i plaše neprekidnim izjavama i najavama. Pričaju i pišu o nama sve ružnije, o teroristima na Kosmetu sve bolje. I tako ukrug - svaki dan sve zlokobnije.


30. maj 1998.

SUBOTA, kraj maja, dan neradan a vreme idealno za vegetaciju. U ranijim decenijama, izuzimajući, razume se, poslednju, informativne emisije u ovakvom danu pretežno bi se bavile izveštajima o stanju pšenice, kakvog je kvaliteta rano voće i koja mu je cena na zelenoj pijaci. Jagode su ove godine dobro rodile, a kvalitet je prvorazredan. Treba obavezno skoknuti do Begaljice, da vidite šta je jagoda. Najbolja na svetu. U Njujorku se pre onog rata cena jagoda na berzi određivala prema ceni u Begaljici.

Ali druge su vesti obeležile ovaj dan, ovu subotu na prelazu između maja i juna. Vojnik poginuo, vodnik u kritičnom stanju, poručnik lakše ranjen - u vršenju zadatka pojačanog obezbeđenja jugoslovenske granice prema Albaniji. Rejon Đakovica. Puca se tamo već nedeljama i mesecima u obimu koji nije jednostavno označiti odgovarajućim imenom: terorizam, pobuna, oružane akcije, nemiri, ratna dejstva. Amerikanci kažu: napetost. Napetost?

O TOME su juče razgovarali Klinton i Rugova. Primajući Rugovu, Klinton je hteo valjda da pokaže da podržava umerene Albance, nasuprot onim ekstremnim koji su za ratnu opciju. Ima mnogo Srba koji misle da su nedavne pretnje Rugovi od strane ekstremnih Albanaca - propaganda, da su te priče o umerenim i ekstremnim Albancima čista laž, da su inače svi oni isti i da svi žele isto. Činjenice ipak govore drukčije. Na Kosovu ginu policajci, Srbi, evo sad i vojnici, ali ginu i Albanci, oni kojima se ne ratuje, koji su lojalni državi u kojoj žive.

Na Kosovu je najviše onih kojima se ne ratuje. Pa gde je onda greška? Ima ih mnogo i ko zna od kada. Ali, onako, na prvu loptu - u prekidu komunikacije u poslednjoj deceniji, od promene Ustava do danas. I u ovima koji su došli da nas navodno mire.


3. jun 1998.

EVO šta je novo doneo današnji dan. NATO i njegovi zvaničnici opredelili su se za sledeću formulu: zabrinutost i osuda nasilja na Kosovu, kao prvi deo poruke, koji inače nije nikome adresiran i ostavlja utisak principijelnog stava koji se odnosi na sve aktere sukoba, i drugi deo formule - pretnje Srbiji, Jugoslaviji i Miloševiću - u kome se napušta svaki privid objektivnosti i principijelnosti.

KOSOVO SUDBINSKI PROBLEM ŽELIMO da verujemo da će razum da preovlada. Ništa nam drugo ne preostaje. To nikako ne znači da ništa ne zavisi od nas. Štaviše. Naš problem je u tome što u ovoj zemlji slabo ili nikako ne funkcionišu institucije, što se Kosovom ne bave brojni nadležni činioci, svako u okviru svog dela odgovornosti i uloge, na najprimereniji način, s obzirom na dramatičnost situacije i realnu težinu problema. Kosovo je inače naš najveći, sudbinski problem, od čijeg rešavanja zavisi ne samo naša sadašnjost i naš život, nego i život generacija koje dolaze. Zato to nije niti može biti problem jednog čoveka i jedne pameti. Nema nam sreće dok to ne bude problem svih najumnijih i najodgovornijih ljudi, najviših institucija i najuticajnijih političkih partija. Prosto je neverovatno da nije tako u ovoj državi koja ulazi u svoju najveću dramu u poslednjih pola veka.

Po toj logici je NATO danas u Briselu razmatrao svoje buduće akcije, a oglasio se i sve angažovaniji Toni Bler. "Ne verujem da bismo mogli dopustiti da dođe do širenja nereda u tom delu sveta i mislim da je to dovoljno jasna poruka za gospodina Miloševića", rekao je Bler u Britanskom parlamentu.

Nije, međutim, jasno šta Bler i NATO očekuju od Miloševića: da još energičnije suzbije i eliminiše albanski terorizam, ili da im prepusti vlast u tom delu Srbije i Jugoslavije. Imao je Milošević štošta više da učini u prethodnom periodu da problem ne eskalira do ovog stepena, ali danas, 3. juna 1998. on ima samo pomenute dve mogućnosti. Problem nije, međutim, samo u tome što su Bler i NATO uputili "nejasnu" poruku Miloševiću, nego pre svega u tome što drugoj, albanskoj strani, nisu uputili nikakvu poruku.


8. jun 1998.

RATNE trube i bubnjevi sve se jače čuju iz Brisela, Bona, Vašingtona, Njujorka i drugih zapadnih metropola. Kofi Anan je takoreći u prvoj izjavi o Kosovu odmah otišao u krajnost i ustvrdio da je reč o srpskoj agresiji. Kad generalni sekretar svetske organizacije izgovori na samom početku svoje misije tu tešku reč, mogu se očekivati svakojake nevolje i odmazde za "agresora".

A šta radi vojska srpskih agresora: ne dozvoljava da se oružje prebacuje iz Albanije u Jugoslaviju. To je posao svih graničara na svetu, a eto samo su srpski graničari, po Kofi Ananu, agresori. Šta radi policija: sprečava naoružane pojedince i grupe da pucaju u nenaoružane i nedužne civile na Kosovu, u Srbe i Albance, na policiju i vojsku dok vrše svoju dužnost, sprečava ih da pucaju u automobile i autobuse, u ljude koji obrađuju svoje njive, spavaju u svojim kućama. Pa to valjda radi sva policija na svetu kad se suoči s takvim pojavama.

A SAMO je srpska policija, po Kofi Ananu, zbog toga agresorska. Zbilja je preterao prvi čovek svetske organizacije, ili, narodski rečeno - lupio pa ostao živ. Samo što to njegovo lupanje može nama a ne njemu da se obije o glavu.

Možda mu je sugerisano, ili jasnije rečeno - naloženo da tako kaže, iako generalnom sekretaru niko ne bi smeo da nalaže. Ali, tako je bilo nekad, dok je svet bio u ravnoteži moći, pa je svako morao da se drži određenih pravila i da se suzdržava od nekontrolisanih izliva potrebe za gospodarenjem planetom.

KOFI Anan je tu da obuzdava one koji imaju silu ali često nemaju razum. On to ume, pokazao je nedavno prilikom misije u Bagdadu. Ta misija je u tom trenutku sprečila nasilje u Iraku, sprečila je bombardovanje Bagdada i upotrebu svih onih grdosija i čudovišta koja su se primicala Persijskom zalivu. Tako treba da radi generalni sekretar svetske organizacije. Da nije tako radio, Irak bi bio sravnjen sa zemljom.

Zbog čega? Zbog američkih sumnji da Sadam Husein poseduje tajno oružje za masovno uništenje. Evo već više meseci brojne inspekcije istražuju Bagdad uzduž i popreko, zaviriju u predsedničke palate, ispod Huseinovog kreveta, ali to oružje nisu našli. Da su ga našli, već bi zagraktali preko svih svojih "sienena".

VELIKA je, dakle, verovatnoća da tog i takvog oružja u Iraku nema, da su sumnje neosnovane. Ali, da su bombe na Bagdad bačene, džaba bi bilo naknadno utvrđivanje istine. Upravo je Kofi Anan sprečio da se prvo bace bombe, pa onda utvrđuje istina. Bar ovaj put.

Upravo zato posebno držim do toga šta će da uradi i kaže generalni sekretar UN i upravo zato mi je žao što je na primeru Kosova napravio takvu početničku, ali istovremeno i opasnu grešku. U svakom slučaju, naša diplomatija, državni organi i najviši predstavnici morali bi sve da učine da mu ukažu na grešku, da mu, ako treba, bezbroj puta predoče činjenice i pomognu u oslobađanju od laži kojima je očigledno zatrpan.

SUTRA: ANTISRPSKE KORAČNICE IZ VAŠINGTONA