AKO hoćete da osudite nekoga, bez suđenja i bez presude, osudite ga na dugo čekanje sa neizvesnim ishodom. Ako je zaborav najgori oblik smrti, onda je čekanje na nešto što volite najgori oblik života. Čekati dugo, samo sa tračkom nade da će dugačak i samotni put na kraju imati srećno odmorište, to život čini velikom mukom, makar bio uspešan i bogat slavom i ženama, kakav je bio Andrićev.

Bolešljiv i usamljeni dečak, siroče pored žive majke koja ga je, posle rane smrti njegovog oca, morala dati tetki i teči u Višegrad, Ivo je vazda ostao zatvoren i sramežljiv kada su emocije bile u pitanju.

Majke je ostao željan čitavog života, gajio je ogromno poštovanje za nju, mladu udovicu koja je zbog nemaštine morala da se odrekne i ljubavi svog deteta. Gajio je i ljubav, ali ne onu pravu, doživljenu sinovsku ljubav koja pamti mirise i toplinu majčinog skuta, nego više ljubav samilosnicu, razumevanje i učestvovanje u nesrećnom životu žene koja mu je, čudnim i zamršenim sudbinskim putevima, dodeljena da mu bude majka. Za njega je majka bila svetački, gotovo nerealan lik.

DRUGA žena koja je bila važna za njegov život je tetka Ana kod koje je odrastao. Tetka i teča zamenili su mu roditelje i donekle nadomestili onu nedostajuću toplinu doma koje je bio lišen. Voleo je njih Ivo i oni su voleli njega, ali se neke praznine ne mogu popuniti ničim. Tako se mladi Ivan otisnuo u svet emocija sa jedne strane okrnjen, a sa druge darovan i nikada nije znao koja strana preteže u njegovoj duši.

Čini se, kada se pogleda na poveliku plejadu žena koje su prošle kroz život Andrića, da su mu one nekako sudbinski dolazile. Nikada se nije previše trudio oko njih, a neke su mu bile odane i volele ga do kraja svog odnosno njegovog života.

VEĆINA je bila bezimena. Diskretan i tajanstven, kao da se samom sebi izvinjavao što je bio privlačan lepim damama. Nije otkrivao njihova imena i spaljivao je pisma onih za koje se zna da su postojale, neke duže a neke sasvim kratko, neke zapamćene, a više njih samo kao odjek nečega što je, mladom i zgodnom diplomati i književniku, moralo da zapadne kao usud.

Posle siromašne i bolešću načete mladosti, posle mariborskog kazamata u kome je proveo godinu dana kao politički zatvorenik po povratku sa studija u Krakovu, život mladoga Ivana (tada se još potpisivao kao Ivan) dobija sasvim drugačiji pravac.

Njegov mentor i čovek koji mu je, bukvalno, spasao život intervenišući za njega, najzaslužniji je za taj srećni obrt. Profesor dr Tugomir Alaupović zauzima se za inteligentnog, a bolešću načetog mladog pisca koji je na njega ostavio dubok utisak. U oktobru 1919. godine postavljen je u Beogradu za činovnika u Ministarstvu vera.

IAKO zadojen Bosnom, koja je ostala da živi u svakom deliću njegovog bića, Beograd i Ivo su se zavoleli i prigrlili odmah. Namestio se on u beogradskim književnim krugovima kao delić slagalice koja je nedostajala. Miloš Crnjanski i Stanislav Vinaver bili su mu ne samo kolege po peru već i prijatelji. Mladi a puni talenta i energije koja je vrcala iz njih, obrazovali su književni kružok koji se sakupljao u kafani "Moskva".

Tamo se okupljao cvet tadašnje beogradske inteligencije, a sa njima i devojke koje su se otrgle patrijarhalnoj predstavi devojaka-udavača i bile slobodnih misli i ponašanja za ono vreme - skraćivale kosu, šminkale se, čitale, intelektualno raspravljale sa muškarcima, a neke, bogami, i pušile dugačke i tanke cigarete, sablažnjivo za ono vreme!

NEKAKO u to vreme i u takvoj atmosferi pojavila se i Vera Stojić, jedna izuzetna žena koja je na najnesebičniji način volela Andrića i videla u njemu velikana kada to nije bio, niti verovao da će biti. Zvanično je bila službenik Narodne banke, još pre rata, ali bila je iz intelektualne porodice i govorila četiri jezika. Njen prevodilački opus je za poštovanje, prevodila je Golsvordija, Tomasa Mana, Kafku, Rilkea.

Važila je za izvrsnog poznavaoca srpskog jezika i lektorisala je mnoga dela naših pisaca, a za Ivu je to radila skoro pedeset godina. Bila mu je prijatelj, saradnik, drugarica, družbenica, posle njegove smrti i izvršilac testamenta, dobra vila koja je bdela nad njim, a nikada ga nije imala samo za sebe.

IZVESNO je da u početku nisu bili samo prijatelji. Ona je njemu bila oslonac, ali ne i ljubav, a on je njoj bio sve na svetu. Iako se u svemu oslanjao na nju, nikada joj nije posvetio nijedno delo, za nju je imao poštovanje, ali ne i osećanja koje je ona želela. Veliko poštovanje i uvažavanje kao zamenu i izvinjenje što je nije mogao voleti. A ona je njega volela čitavog života, iako je u Beogradu bila čuvena, ne samo po obrazovanju nego i po lepoti.

Ceo život posvetila je ličnosti i delu jednog čoveka i zarad toga se odrekla svog. Skromna toliko da svoj rad nije htela ni da naplati, Vera Stojić je anđeoska senka čoveku koji je voleo drugu ženu onom količinom ljubavi koju je ova imala za njega.

ODMEREN i lepog držanja, vredan i odgovoran, Ivo Andrić napredovao je u karijeri. Već 1920. bio je pri poslanstvu u Vatikanu, a naredne godine vicekonzul u Gracu.

Tako počinje njegova duga i uspešna diplomatska karijera. Tokom službovanja po poslanstvima i konzulatima u raznim evropskim prestonicama, sretao je žene, bolje rečeno, one su sretale njega, ali nije se vezivao ni za jednu. Život mu je bio ispunjen poslom, a prazninu koja je postojala u dubini njegovog samotnog karaktera ispunjavao je pisanjem.

Nije Ivo Andrić bio ni uobražen ni nadobudan. I u to vreme bio je lepih manira, sposoban da vodi svaki razgovor sa lakoćom, uvek je mnogo polagao na odeću i urednost u pojavi, gospodstvo je izbijalo iz njega kao da nije bio siromašni bosanski dečak odrastao na obalama Drine u Višegradu.

GODINE besprekornog rada u diplomatiji donele su mu krunu u karijeri kada je, 1939, postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu.

U to vreme već je imao nekoliko objavljenih zbirki pripovedaka i pesama u prozi, kao i prvi deo triptiha "Jelena, žena koje nema". Za ovaj omaž tajanstvenoj ženi koja postoji samo u mašti i snovima pisca, ali postoji tako da prožima svaki trenutak i svaku misao, najpre se mislilo da je piščeva fantazija. Međutim, kako je Jelena dobijala nove opise čežnje i nedostajanja, postalo je jasno da ona nije mitska tvorevina nego neko čije fizičko odsustvo zaokuplja piščevo srce. Tek mnogo godina kasnije otkriće se ko je Jelena.