NIKITU Tolstoja, koga pamtim i unutrašnjim očima ponekad viđam, onaj je Nikita sa dugom sedom bradom, sa brkovima koji mu gotovo prekrivaju usne i skrivaju osmeh, visokog čela i opet duže kose na razdeljak, velikih, prodornih, svetlih očiju, iz kojih zrači ona ista mladačačka toplina, kao oči na slici koje me posmatraju sa desne strane mog laptopa dok ovo pišem.

Priviđao mi se taj lik od dana kada sam počeo da čitam prve priče njegovog pradede i pre nego što sam prvi put video piščevu sliku u jednoj od njegovih knjiga. I danas ja u liku Lava Nikolajeviča vidim njegovog praunuka Nikitu, kao što je u Tolstojevom portretu nepoznatog slikara jedna srpska seljanka videla lik Svetoga Save. U Nikiti ja vidim svog Tolstoja. Svako ima pravo na svog Lava Tolstoja, zar ne? I na svoga Nikitu, takođe.

Sredinom osamdesetih doputovao sam u Moskvu kao član tročlane delegacije Predsedništva Saveza pisaca Jugoslavije radi potpisivanja ugovora o saradnji sa sovjetskim Savezom pisaca. Milojko Drulović, ambasador SFR Jugoslavije u Moskvi, priredio je u čast obe delegacije svečanu večeru na koju je, pored ostalih zvanica, bio pozvan i Nikita Tolstoj. Sedeo sam između predsednika saveza pisaca Jugoslavije Koleta Čašula i Nikite, a prekoputa predsednika Uprave pisaca SSSR-a Georgija Mokijeviča Markova.

IZNENADIO me je Markov kada mi se u svojoj pozdravnoj besedi direktno obratio rečima da moja Antologija ruske poezije XVII - XX vek neće biti objavljena u Sovjetskom Savezu bar sledećih 200 godina. Odgovorio sam mu da nisam siguran ni šta će biti sa Sovjetskim Savezom i našom planetom ne kroz dva veka, nego ni kroz dve decenije. Prekinuo me je, rekavši da je za Sovjetski Savez siguran za nekoliko vekova unapred, a da me, uprkos mojoj sumnjičavosti, poziva da u najskorije vreme ponovo doputujem na odmor sa svojom suprugom.

- Kuda biste želeli da putujete?

- Mama je živela u Sankt Peterburgu, ili Petrogradu, a tamo je bila i učenica u Smoljnom institutu. Ali očev Vladikavkaz, koji je takođe promenio ime, nisam video nikad. Samo na mapama. Kavkaz bi bio moja želja.

- Putovanje na Kavkaz ne mogu da vam obećam. Bar ne sada, možda jednog dana, kasnije. Umesto Kavkaza, predlažem vam Sibir...

- Ja bih prvo na Kavkaz! A Sibir mi neće pobeći, kao ni tolikim drugim piscima, uostalom...

NIKITA se za vreme ovog razgovora par puta tiho nasmejao, pa me je možda i zato, zadovoljan onim što je čuo, pozvao da ga posetim u njegovom domu na Velikoj Ordinki. I to zajedno sa Natašom Zlidnjevom, mladom naučnicom koju sam znao iz Beograda i koja odlično govori srpski. Njena majka Tatjana Protogenovna Popova predavala je srpskohrvatski jezik na Moskovskom državnom univerzitetu.

Nikita nas je prvo poslužio svojim specijalitetom, votkom od brezovih listića. A onda me je poveo u sobu kod svoje majke Olge Mihailovne, koja je živela u Srbiji, govori srpski i voli da popriča s Nikitinim gostima iz Beograda. Dirljiv susret. I Svetlanu Mihailovnu upoznao sam te večeri, da bi mi ona s vremenom postala, kao i celoj mojoj porodici, veoma draga i bliska osoba.

Zamolio sam nedavno upravo Svetlanu da mi pomogne u prisećanju na Nikitinu priču o Tolstojevom portretu koji sam te večeri prvi put video i ja u njegovom kabinetu. A znao je za taj portret i Milorad Pavić. On je Nikitinu priču o Tolstojevom portretu uneo u svoj roman, naravno na svoj način.

A kako smo Nikita i ja prešli na "ti" ? Lako! Naravno, na njegov predlog, prilikom našeg prvog pravog susreta.

NA SVETSKI kongres slavista krajem sedamdesetih stigao sam u Zagreb avionom u društvu profesora Kirila Taranovskog. Iste večeri pridružio nam se Nikita, Kirin poznanik. Taranovski me je predstavio Nikiti, naglasivši naročito moj rad na Antologiji ruske poezije, a za Nikitu, koga i ne treba predstavljati, rekao je samo da, hvala bogu, nije postao novi Rajevski.

- Pa kako je, kojom nesrećom, mogao Nikita Iljič da postane Rajevski kada nije ratovao u Srbiji nego sa Crvenom armijom u Mađarskoj i u Austriji, gde je bio ranjen?

- Zar ne znate - začudio se Kiril Fjodorovič - da je Nikita ratovao i u Srbiji, u partizanima?

- Tolstoj u partizanima!

- U Srbiji i nije bilo tako opasno - prekinuo me je Nikita. - Ali da sam stigao s partizanima u Bosnu, veliko je pitanje da li bih ostao živ.

- Ostali biste jer niste vi kao Vronski krenuli u dobrovoljce da biste poginuli. Doduše, nije ni Rajevski tražio u Srbiji smrt, ali Srbija je bila fatalna za njega.

- Rajevski se od Vronskog razlikuje - počeo je da razvija to negativno poređenje Tolstojev praunuk - i po tome što se Nikolaj Nikolajevič Rajevski interesovao za Srbiju i pre rata sa Turcima. Srbija se uklapala u njegovu misiju zaštite pravoslavnih Slovena. Zato je i ranije boravio u Srbiji i održavao veze sa Srbima. Veoma je dobro što Srbi ne zaboravljaju takvog čoveka.

- Zanimljiva sudbina - priključio se opet Taranovski razgovoru o Rajevskom.

SADA i ja shvatam kako je zanimljiva sudbina i mog novog poznanika. Praunuk Tolstoja, sin carskog oficira Ilje Iljiča koji se borio sa "crvenima" u Beloj armiji, rođen u emigrantskoj porodici u Srbiji, u malenom gradu Vršcu, ratovao sa nemačkim okupatorima, da bi se posle rata vratio u komunističku Rusiju, postao veliki naučnik, čuveni lingvista...

- Ne preterujte - zamolio me je Nikita.

A kada je Taranovski rekao da je umoran, jer on je doleteo iz Amerike, i da mora, da bi sutra bio spreman za konferenciju, ranije da legne, Nikita mi je predložio da malo prošetamo. Prisećam se šta mi je govorio tokom šetnje.

- Cela ruska emigracija, predosećajući rat, ili ga okusivši na zapadu, jasno se podelila na pristalice odbrane (oboronc) i poraza (poraženc). Prvi su smatrali da treba braniti zemlju od Nemaca bez obzira na vlast u Rusiji, a drugi, pristalice poraza, smatrali su da je vlast tamo toliko jaka, i toliko đavolska, da će samo poraz zemlje, potpuno njeno rasulo, dovesti do neophodne pobede. I još jednom su se ruski emigranti ili njihova deca našli i na jednoj i na drugoj strani. Eto, tako sam se obreo u Crvenoj armiji, prvo u partizanima, a posle i u Crvenoj armiji.

GOVORIO mi je i o životu svoje porodice u Srbiji, o danima koje je proveo u Novom Bečeju, u koji je stigao Smoljni institut zajedno sa Harkovskim, gde sam kao dečak posle rata i ja provodio leta na Tisi, koja je bila reka i njegove mladosti.

Na rastanku mi je Nikita te noći rekao: - Saša, prestani, molim te, da mi govoriš "vi".

Susret s Nikitom dogodio se i u drugoj polovini osamdesetih u Novgorodu. Održavala se konferencija posvećena danima slovenske pismenosti sa mnogo učesnika, a predsedavao je Nikita Iljič. Iz Srbije smo stigli pesnik Adam Puslojić i ja. Trebalo je da govorim drugog dana. Nikita je, posle sasvim kratke uvodne reči, na moje zaprepašćenje rekao: - Saša, izađi, molim te, i govori prvi.

Nisam više siguran da li sam i tada rekao rečenicu koju sam kasnije više puta ponavljao: Da nije bilo Srba i Srbije, ne bi ni mene bilo danas ovde!

Možda mi se samo čini da sam tada čuo i Nikitin komenatar: Ni mene! Ali znam da je tako mislio.