PROLEĆA 1990. nova opozicija priprema višepartijski skup, prvi posle Drugog svetskog rata. Predstavnici opozicionih stranaka nikako da se slože ko će da predsedava tim prvim, istorijskim skupom. Izbor pada na mene, mada nisam član nijedne stranke. Nikada bio, niti ću ikada da budem.

Počinjem konsultacije, uzgred kažem da ću, pored predsednika najvažnijih stranaka, u radno predsedništvo pozvati i predsednika vladajuće partije Slobodana Miloševića.

- Samo ne njega- gotovo uglas protestuju opozicionari. - Šta će nam komunisti! Dosta je bilo njihovog!

- Je li ovo višepartijski skup ili skup samo opozicionih stranaka? - pitam.

- Radi šta znaš-dižu ruke od mene novi stranački lideri.

RAZMENIO sam prvi put nekoliko rečenica s Miloševićem prilikom dolaska na prijem u Predsedništvo Srbije krajem osamdesetih godina.

- A to ste vi, kaže kada sam se predstavio i čestitao mu praznik - Želeo sam s vama da se upoznam. Ako ostajete, mogli bismo malo i danas da porazgovaramo.

- Nameravam da ostanem - nisam još ni ušao.

- Mislim, ako ne žurite. Izdvojićemo se nas trojica u jednom trenutku - rekao je okrećući se ka Bogdanu Trifunoviću koji je stajao kraj njega.

Pružam ruku i Bogdanu, koga sam upoznao kao predsednika Socijalističkog saveza i s kojim sam, kao član Predsedništva, ne jednom bio na radnim sastancima. Bogdan me ponekad zadržava i da malo popričamo nasamo o problemima umetničkih udruženja, koja se sve više svrstavaju u opoziciju, naročito ono najveće i najuticajnije, književničko, čiji je predsednik Matija Bećković.

- A zašto i Bogdan? - pitam predsednika Srbije.

- Pa Bogdan je sada predsednik srpskih komunista.

- A gde su vam predsednici ostalih partija? Danas je i njihov praznik.

MILOŠEVIĆA iznenađuje ova replika, a Bogdan se smeje.

- Pričao sam ti već, Slobodane, kakav je Petrov, nova zvezda na političkom nebu Srbije. Upoznajte se vas dvojica bez mene, a ja mogu kasnije da vam se pridružim.

Razgovor sa Slobodanom je kratak, prijatan, uz, naravno, neizbežni viski. Zna da sam se uzdržao kada su ga u Socijalističkom savezu predlagali za predsednika Srbije. Razlog je bio što je Bogdan tražio da Miloševića biramo ne tajnim glasanjem nego aklamacijom i kao jedinog umesto bar dva kandidata. Time se kršio statut i ja sam izašao i s govornice obrazložio svoje neslaganje.

U prepunoj sali tadašnje Skupštine Srbije prekidan sam bio glasnim uzvicima protesta i zvižducima. Glasalo se kako je Trifunović zahtevao, a ja sam ostao pri svom stavu. Iznenadio sam se kada je sutradan Politika objavila moju sliku na sredini strane posvećene tom događaju, a prenela doslovno i moj govor. Izgledalo je da je to znak novih, demokratskih vremena.

A KADA je reč o višepartijskom skupu, Slobodan odbija da prisustvuje. Plaši se nečega? Ne plaši se on ničeg, ali neće ni da sedi s nekim opozicionarima za istim stolom. A zašto bi i slušao kako mu zvižde? Ne prihvata objašnjenje da je i zviždanje dokaz demokratije. Kažem - neka on mirno sedi, a ko hoće da zviždi, neka zviždi. Svaki zvižduk biće shvaćen i u svetu kao poen za njega ako niko ne interveniše. Hvala, kaže, možemo mi i bez i njega.

Na dan skupa, Vuka Draškovića izbacuju iz Srpske narodne obnove, a on istog dana osniva drugu stranku Srpski pokret obnove. Raspravljaju se Mirko Jović i Drašković, pre otvaranja skupa, ali u već prepunoj sali, ko će da sedi za predsedničkim stolom. Odlučujem se za Vuka, a Joviću obećavam da ću mu dati reč. Vuk seda pored Šešelja i zavađeni kumovi mire se za stolom.

OTVARAM skup.

"Prisustvujemo, zajedno sa istorijom, jedinstvenom skupu. Nekomunističke stranke Srbije posle sedam puta sedam godina zabrane u prošlosti stigle su u našu blistavu, mračnu sadašnjost. Ovo naše sjajno crno danas trebalo je, prema rečima ondašnjih komunističkih bogova, da bude naše svetlo sutra. Jedna stranka zabranila je tada sve ostale stranke i izgnala ih iz budućeg raja da svojim savetima, pitanjima, sumnjama i sudovima ne bi nju, vlasnicu jedne i jedine istine, ometale u poslu rušenja starog i građenju novog sveta. Sada smo tu - gde jesmo: između dva sveta. Ni na nebu ni na zemlji. Na nebu istina može da ima jedno, ipak utrojeno lice, i jedna usta. Ali ne bi trebalo i na zemlji.

"A mi smo, nekomunisti, na zemlju Srbiju kao neki vanzemaljci upravo sleteli. Svedoči da smo ipak na zemlji a ne u oblacima jednostavna činjenica da smo ovde, na okupu, za istim stolom. Po svojoj volji i odluci govorićemo u svoje ime i ime svojih istomišljenika. Nećemo samo otvarati usta i dozvoljavati da neko drugi govori iz nas ili umesto nas. I spremni smo da slušamo ne samo sebe nego i druge...

"UMESTO da svako kako-tako obrađuje svoj lični vrt, kada nam je bilo već uskraćeno pravo da radimo po opštem i svom uverenju i u saglasnosti sa drugima, odlučili smo se, ipak, kao na neki poziv, da se udružimo i skupimo. A poziv je bio, stigao je do nas, čuli smo ga dobro. A na poziv s tog mesta, koje nazivamo još i poljem, svako ko je Srbin i srpskoga kolena, ko je srcem i dušom građanin Srbije, odaziva se bezuslovno. Tom pozivu želimo opet da služimo. Od te naše službe ne može niko da ima štete, a svako koristi, jer glas tog poziva nije samo naš nego je opšti i vaseljenski. Mi smo jednom, pre šest vekova, zaslužili samo da ga zovemo svojim imenom i na svome jeziku. Zato što smo do sada bili prinuđeni, u ovom veku četiri puta, da mu se odazivamo pod oružjem, i što znamo kako se i čime to oružje plaća, poslednji smo koji, bez krajnjeg moranja, želimo da koristimo oružje. I kada ga koristimo, to je samo zato da opstanemo a ne da vlastvujemo i gospodarimo. Na tom polju Bog nas je naučio da njemu služimo u smernosti, a ne u oholosti i sjaju. I naučio nas je da Srbija na Kosovu može da bude na kolenima samo pred njim. I ni pred kim drugim.

"Zato bi i gesla ovoga skupa trebalo da budu: razum a ne oružje, smirenost a ne bes, dokaz a ne sila, razgovor a ne vika, skromnost i poštovanje a ne nadmenost, pojedinac i društvo a ne gomila, zakon a ne bezvlašće, sloboda a ne despotija.

"Pa da nastavimo gde smo stali pre skoro pola veka."

GOVORE stranački lideri za stolom, a i neki iz prvih redova. Neko traži da se u sali Doma inženjera i tehničara skine Brozova slika. Ja sam protiv. Gosti smo i ne smemo da domaćinima uvodimo svoj red u njihovoj kući. Drašković i Šešelj zajedno, ipak, skidaju sliku. U sali bar pet stotina ljudi. Neko pljeska, neko viče.

- Šta će slika kada Broz nije više predsednik! - viče neko iz sveg glasa.

- U svojoj kući svako može da drži sliku po svojoj volji. A biće uspeh opozicije kada policija bude skidala Brozove slike na javnim mestima i kada gradovi budu menjali nazive ulica s njegovim imenom.

Većina, očigledno, ne prihvata moje razloge. Jedva uspevam da sprečim haos. Šta bi tek bilo da je Milošević bio učesnik! A ja sam opet meta dežurnih novinara.

Ali nisu novinari nego neobjedinjeni, bolje rečeno zavađeni opozicioni političari razlog što se odlučujem da prihvatim poziv Slavističkog centra u Saporu i da na godinu dana maja 1990. s Krinkom krenem na Daleki istok.


SUTRA: Srbi na genocid ne pristaju