NIJEDNA druga antologija, a i malo koja druga pesnička knjiga, nije tako "uznemirila" srpsku književnu javnost kao antologija Miodraga Pavlovića "od Svetog Save do Vave" (Hristića).

Glavni razdor, s većim odjekom i od poznate javne rasprave, dogodio se zbog nje u nekadašnjem modernističkom taboru okupljenom oko časopisa Delo, među njegovim najistaknutijim saradnicima. Oskar Davičo nije dozvolio da se njegove pesme objave (Beograd 1964), ali nije mogao da spreči da se naslovi njegove četiri pesme nađu u sadržaju. U tom istom sadržaju od modernista omrznuti Dučić ima jedanaest naslova. A posle rata dugo prećutkivani Momčilo Nastasijević, koga je baš Davičo tri godine pre pojave Antologije nazvao "poluepigonom", a Marko Ristić mu je te iste 1961. uz ime ime stavio imenicu "tamjan", ima svih deset.

O ANTOLOGIJI se na posredan način oglasio i Dobrica Ćosić, Davičov tada najbliži prijatelj i posle romana Koreni najistaknutija perjanica srpske posleratne modernističke proze. I to oštrim kritičkim osvrtom na Vaska Popu, čije su se "Igre" pre samo deset godina našle na udarnim, uvodnim stranicama prvog broja njihovog modernističkog glasila. U jednoj od retkih izjava Popa je veoma pohvalno ocenio Pavlovićev izbor iz srpskog osmovekovnog pesništva. Popi bi posle takve izjave trebalo da se zacrvene uši jer je ta antologija njemu posvećena i on u njoj ima najviše pesama. Tako je nekako, ovde sažeto, ocenio Ćosić Popinu izjavu. U pominjanom "Sadržaju" našlo se, doista, ni manje ni više nego sedamnaest naslova Popinih pesama, ako se ne računaju naslovi ciklusa. Njegoš je ostao na devet.

Stvari se, ipak, brzo menjaju u srpskoj književnosti. Sedam nebiblijskih godina kasnije Ćosić će, kao predsednik Srpske književne zadruge, Vaska nazvati - zlatoustim.

NAŠLI smo se na Pavlovićev predlog u "Mažestiku", poznatom i po tome što je u njemu posle rata odsedao Krleža i što su mu istaknuti novi srpski pisci, komunisti, išli u hotel "na noge". Išao je kod Krleže čak u Zagreb i nekomunistički srpski pisac tada srednjeg naraštaja kad mu je bila potrebna njegova autoritativna podrška.

Pavlović nije bio od tih. Nije bio komunista, jedan od retkih pisaca tog ugleda, a umeo je ćutke, bar za javnost, da podnosi udarce. I jedna Pavlovićeva pesnička knjiga bila je od poznatog kritičara, njegovog vršnjaka, dočekana u Književnim novinama početkom šezdesetih "na nož". I to u vreme kada je izgledalo da je ideološkim obračunima namenjeno bilo mesto na đubrištu prošlosti. I rasprave oko Antologije pokazale su koliko je otporna ta ideološka prošlost.

Pavlović je mirno saslušao šta sam povodom Antologije imao da kažem. Činilo mi se protivrečnim da nije želeo da uključi pesme u prozi, jer su ga, kako je u predgovoru napisao, zanimali samo stvaralački napori u oblasti stiha, a proznim odlomcima iz srednjovekovnih biografija, prelomljenih doduše u stihove, naknadno i ne od njihovih autora, poklonio je veliku pažnju i dao im izuzetno mesto. I to u prevodu na savremeni jezik! Da li je prevodima mesto u nacionalnoj antologiji? - bilo je pitanje iz moje kritike. I to zajedno sa pesmama pisanim na savremenom jeziku? A upravo su srednjovekovne pesme bitno odredile duhovni sklad Pavlovićevog izbora, dale obeležje celokupnoj srpskoj pesničkoj tradiciji u njegovom viđenju.

ZASLUGOM tih zlatokrilih srednjovekovnih pesnika, kako ih je kasnije nazvao Vasko Popa, zablistali su ponovo zaboravljeni duhovni vidici srednjovekovne književnosti i doprineli da se i u novijoj poeziji uoče s njima dotle neprimećena saglasja. Nije bila izbor svega najboljeg iz srpske poezije, a ipak, i jednostrana kakva jeste, Pavlovićeva Antologija zasluženo je dobila u mojoj kritici višu ocenu nego bilo koja druga pre njene pojave. Mnogo vrednog je, ipak, izostalo, zbog njenog, na svim pesničkim planovima naglašenog jedinstva. Ništa zato - trebalo bi, predložio sam, stvoriti drugu i drugačiju antologiju kao njenu alternativu.

Umesto polemike usledilo je prijateljstvo. Počeo sam skoro svakodnevno da viđam Pavlovića, uglavnom sa Vaskom, koga sam i upoznao u Mijinom stanu na Studentskom trgu (ugledao sam ga s vrata kako sedi s jednom Mijinom ćerkom na kolenu, drugom pored njega, a u njegovom zagrljaju). Shvatio sam brzo da je Mija, i tada, u mlađim danima, veoma složena ličnost. Nije me zato iznenadio ni njegov svojevrsni ultimatum da se posle njegovog razilaska sa Vaskom opredelim između njih dvojice. Naši susreti su se stvarno znatno proredili posle mog pitanja "zašto?", a zatim i učtivog "ne".

- Neću da se opredeljujem između vas dvojice, vaša svađa nije moj problem. Meni ste dragi i bliski obojica. A ako mogu da doprinesem pomirenju, tu sam.

POMOĆI nije mogao više niko. Zašto su se razišli? Mija je zamerio Vasku da ga je, opijen iznenadnim uspehom, potpuno zanemario tokom Kongresa PEN-a na Bledu. Doista, zahvaljujući samo jednoj pesmi, "Maloj kutiji", pročitanoj na otvaranju na engleskom jeziku, Vasko je bio odmah prepoznat kao veliki pesnik. Zadivljeni su bili naročito oni koji ranije nisu čitali njegovu poeziju ni u prevodu. Vasko je postao zvezda tog međunarodnog skupa, a nije, prema Miji, iskoristio priliku da strance upozna s još jednim velikim srpskim pesnikom, svojim najboljim drugom.

Mada je važio za zatvorenog čoveka, nije se Mija ustručavao da mi govori o sebi, o svom detinjstvu, porodici, navikama, strahovima, a i književnom životu i piscima. U pismu koje mi je poslao u London 1965. dao je veoma zanimljiv opis književnog Beograda tog doba.

U MLAĐIM danima je i pušio i voleo da popije, nikad previše. Kada sam ga upoznao bio je to visok, vitak, živahan mlađi čovek, upečatljivog lica, s malim brkovima, razgovoran, željan opštenja i društva. Nije zatvarao oči ni pred ženskom lepotom, ali su sva, pa i ta interesovanja u mladosti bila pod velikom kontrolom. Poezija je bila jedina njegova "slabost" i njoj je podredio ceo život.

Postao je u mnogo čemu tradicionalista, a da ipak u nečem bitnom ostane i moderan čovek. Nije propustio priliku da od preteča ima šire vidike, a da pri tome ostane veran i onom što je najbolje u kulturnoj tradiciji srpskog naroda. Zato je i postigao da u tumačenju srpske književnosti bude ako ne bolji od najboljih, a ono svakako njima ravan.

Pamtio sam bez podsetnika njegov beogradski broj telefona. Iznenađivao se uvek kada sam mu na rastancima govorio da ću mu se javiti na taj broj.

- Nisi ga još zaboravio! Znaš ga napamet!

Vlasnik tog telefonskog broja sada je odsutan. Nije ni u Nemačkoj gde je sahranjen.


DETE GRAĐANSKOG STALEŽA

DETE grada i građanskog društvenog staleža Miodrag Pavlović, kako je stario, sve više se trudio da se ni po načinu odevanja ne razlikuje od svojih velikih prethodnika Stojana Novakovića, braće Popović, Skerlića, Slobodana Jovanovića, Dučića, Rakića. Izgleda da je još u ranoj mladosti odlučio da za njima ne zaostane ni po znanju stranih jezika ni po poznavanju svetske kulture. Vremenom je počeo i da liči na njih, a kao pesnik je želeo i on da bude jedan od onih koji su svom rodu novi jezik s novim osećanjem dali.


SUTRA: Merilin Monro luduje za Arturom Milerom