NE znam da li bih napisao ciklus Poslednje Kosovo da nisam, zajedno sa suprugom Draganom, za prvomajske praznike 1968. godine posetio svog velikog druga i kuma Aleksandra Suslova u Prištini.

Saša je u to vreme bio upravnik lovišta na Šar-planini. Novine su pisale o Aleksandru kada sam u Debru i Kičevu 1962-1963. godine služio vojsku. On je sam, kada su sve potere posle bezuspešnog lova odustale, krenuo i likvidirao izuzetno opasnog medveda, mogućeg ubicu ljudi.

Taj hrabri Rus rekao mi je te 1968. da dolazi poslednje vreme za Srbe na Kosovu. I da on namerava da se vrati u Beograd, u veliku neizvesnost za njega u pogledu posla. Ako moj hrabri Saša napušta Kosovo, onda je kosovska kocka zaista pala na zlo polje. Po Saši je Brionski plenum konačno odlučio kojem će se Kosovo privoleti carstvu.

PITANjE Kosova uznemiravalo je i Vaska. Kako i ne bi kada je zrno kosovske zemlje na dlanu i on kao crnorizac kos u kljunu pretvorio u pesmu. Vaskovo Kosovo je i "Polje kao svako / Dlan i po zelenila". I - "Polje kao nijedno / Nad njim nebo / Pod njim nebo".

Slutio je Vasko kakva opasnost može da preti pesnicima koji na proročki zloslutan način pišu o toj zemlji na dlanu. Zato nisam želeo pesme da dajem Vasku na čitanje pre nego što se pojave u časopisu. A pesme sam proleća 1971. ponudio Zoranu Mišiću da ih objavi u Književnosti.

VASKO se užasnuo kada je pročitao te pesme. Najavio je dolazak i jednoga dana kasno uveče stigao je kod mene zajedno sa Zoranom. Uspeo je već da isprepada Zorana mada ne i dovoljno da bi on odustao od pesama bez moje saglasnosti. Zoran je uglavnom te noći bio slušalac, dok sam ja pokušavao da ubedim Vaska da u pesmama nema ničeg opasnog.

- Pa dovoljno je da pročitaju samo naslov Poslednje Kosovo pa da, ne čitajući dalje, krenu u akciju. A ti, Saša, jesi li svestan šta taj naslov sugeriše? Na šta upućuje? Na šta i poziva? Tim naslovom i pesmama krivicu za gubitak Kosova prebacuješ na Srbe. Eto, samo što ne kažeš, dižu ruke od Kosova i napuštaju svoje sveto mesto umesto da mu se vraćaju baš sada kada je nastupilo to - "pošljednje vreme". Takvom jasnom aluzijom na odsutnost rodoljublja kod savremenih Srba, na slabost sličnu onoj srpskoj neslozi u vreme propasti srpske srednjovekovne države, imaš da navučeš gnev i srpskih nacionalista. Ne manji nego njihovih neprijatelja na vlasti. Sugerišeš da zbog njih, ili nas komunista, valjda zbog diktature Zoranove i moje partije, Srbi od junaka postadoše begunci, od oslobodilaca izbeglice.

- Stani malo, Vasko!

- NE KAŽEM da ja tako mislim, nego šta drugi mogu, ili će najverovatnije da zaključe čitajući tvoje Poslednje Kosovo. I ko će da te spase? Mali sam ja ako računaš na mene. Ma ko si ti da drešiš kosovski čvor? Pa još ni prvu knjigu pesama nisi objavio. Ni meni nije palo na pamet da na bilo koga ukazujem prstom zbog Kosova kakvo je postalo danas. Meni mogu da zamere samo hrišćansku simboliku. Za nju sam uvek gotov da platim cenu! Ali simbolika je simbolika! Ništa više! Nikog ne interesuje simbolika. Kakva simbolika kad Srbi na Kosovu prodaju zemlju i kuće! A ti ne da upireš prstom, nego prst guraš u oči! Evo, da ti ja sad pročitam neke stihove pre nego što budu čitani na sudu. Šta kažeš, Zorane, samo za naslov "Odricanje od Lazara"? Ili za stihove - "Moramo te se odreći svetitelju i tvoju glavu baciti u bezdan"! Pa nek se moli on za nas da po nju u "bezdan bezglavo ne dođemo"! Lepo zvuči, a? Nije to još ništa! Slušaj, Zorane, ovu Sašinu poruku, ako je nisi čitao, a imaš običaj da i ne pročitaš sve što objavljuješ, ili samo na brzinu i ovlaš.

- E, ne može Vasko bez popovanja - počinje da se uzbuđuje i Zoran!

VASKO vadi iz džepa hartiju i počinje da čita naglas.

"Prezreno polje, /tvoje ime ne izustiše / njihove pozlaćene glave / kada nebom zaigraše. / Zaboravljeno polje, /njihova deca / boga ti ne nazivaju. / Na tvojim svecima / lica svoja ne prepoznaju. / Čemu se nadaš, / ukleto polje, /ako ih u krvi / opet ne zadužiš?"

- Čitao, naravno, jesam, ali kao normalan čitalac. Nisam razmišljao o onima drugima - brani se Zoran.

- Kao urednik o njima prvo treba da razmišljaš. I o onima što brinu o bezbednosti i o onima što bi da je ugroze. To je budnost, Zorane, ako hoćeš da budeš urednik.

- Stvarno, Saša, ne sluti ovo na dobro. Da odložimo mi sa tim pesmama malo, da pričekamo. Pusti prvo da ti izađe knjiga pesama. Pitanje je hoće li "Nolit" da objavi Sazdanca ako dođe do gužve posle ovih stihova.

- Kakvo pitanje, Zorane! Neće biti pitanja! Slušaj, Saša, šta ti govorimo kao prijatelji, pre svega za tvoje dobro!

- Ma nije, Vasko, to moj glas u ovim stihovima, nego se zavađene strane sveta obraćaju Kosovu.

- Nemoj samo ti meni da objašnjavaš šta je poezija i šta su svoji i tuđi glasovi u poeziji. Znam ja to bolje od tebe. Kada i ja strepim za tebe od posledica tvojih stihova, misliš da sudija neće? Brine on i o sebi kada presuđuje. Ma ne interesuje sudiju teorija o pesničkim glasovima, svojim i tuđim, nego šta autor nudi javnosti i čime je plaši!

ODUSTALI smo, naravno, od štampanja tih pesama. Znali su Vasko i Zoran šta je Partija, šta sve ona može. Naročito njene tajne službe, zna se pod čijom rukom. Čekale su pesme o Kosovu skoro dvadeset godina da se pojave.

A kada je izašla knjiga Poslednje Kosovo, odneo sam je Vasku. Pročitao Vasko opet knjigu.

- Druga su sada vremena - kao da se brani Vasko od mojih mogućih zamerki. - Ne pišeš ti pesme samo za jedno vreme. A ako ih pišeš, bolje je da ih ne pišeš. Šta si ti izgubio što si sačekao? Koliko, petnaest, dvadeset godina? Sitnica za poeziju! A, eto, sada si i neki funkcioner u Socijalističkom savezu. A ko zna šta bi i gde bi danas bio da me nisi onda poslušao.

- Nisam ja neki funkcioner. Izabrali me umetnici da ih predstavljam.

- Izračunaj koliko sam ja godina u Partiji, a nikada nisam imao nikakve funkcije. Može i funkcija, zašto da ne, samo ne preteruj kao neki naši prijatelji.

NISAM preterivao, ali nisam ni sedeo skrštenih ruku. Zalagao sam se za neke stvari, tu i tamo. Sve dok 1991. nisam otišao na godinu dana u japanski Slavistički centar u Saporu.

Vasko je u toku svega što se događa. Sada zna da odlaskom kažem konačno zbogom politici. Nije ta ljubav, ako je bilo ljubavi, nije trajala dugo.

- Nije za tebe politika. Pogotovo sada kada su na redu nacionalne rasprave. I meni su ne jednom govorili neki poznati Srbi da se ne mešam u srpska posla jer sam Rumun. A ja još imam Srbe pretke u porodici. I moji žive tu gde sam rođen i odrastao ne kraće od Srba. I osećam se kao Srbin i pišem svuda i uvek da sam Srbin. Šta će tek tebi iz emigrantske porodice da prigovore! "Upamti to! Shvatićeš i sam kad mene više ne bude. A neću ja dugo! Niti želim po svaku cenu da živim.


UREDNIKE PLAĆAJU DA BUDU BUDNI

VASKOVI strahovi nisu bili bez razloga. Nije prošlo mnogo vremena a kazniše Vaska partijskim ukorom, ne samo opomenom, kao jednog od odgovornih za štampanje Moskovljevićevog Rečnika. Zbog spornog članka o četnicima. Nebudnost se kažnjava, kao što je Zorana Mišića i mene upozoravao baš Vasko. Zašto plaćaju urednike nego da budu budni!