IBRAHIM Rugova je, kao predsednik kosovskih pisaca, nekoliko puta tokom pripremanja sastanka srpskih i albanskih intelektualaca sa Kosova, dolazio u Francusku 7. Razmenili smo knjige, a on me je nazvao svojim profesorom.

- Otkud sad, Ibrahime, ja ispadoh vaš profesor?

- Za mene je vaša knjiga o ruskom formalizmu bila bitna jer me je zanimalo izučavanje teorije literature. Da nje nije bilo ne bih mogao da se dobro pripremim za odlazak u Pariz na studije kod Rolana Barta. Koristila mi je ona i kasnije za pisanje doktorata.

U mojoj knjizi Poslednje Kosovo Rugovi se dopala pesma u kojoj sam doveo u sumnju Rakićevu tvrdnju da su Albanci iskopali oči pravoslavnoj svetici na freski. Pre će biti da je to učinila ruka pravoslavnog vernika, u mojoj pesmi srpske kosovske majke, kako bi povratila vid svom slepom detetu. Postojalo je verovanje da je prah sa freski lekovit.

RUGOVA i ja smo uoči sastanka dali i intervjue NIN-u. Nisam tada mogao da naslutim da će Rugova za koju godinu osnovati političku stranku, da će postati prvi predsednik republike Kosovo, a da će mu kao istorijskom predsedniku nezavisnog Kosova (proglašenog prvi put 1991) posle prerane smrti 2006. u centru Prištine podići spomenik. Mada Kosovo za Rugovinog života nije bilo priznavano kao nezavisna država (osim Albanije), njega su u toj funkciji primali predsednici i premijeri Amerike, Engleske, Francuske, Nemačke, Italije ...

Ipak je taj čovek sa svilenom maramom oko vrata bio političar gandijevskog tipa. Bez ogorčenja kritikovao je komunističke vlasti, a nije mi ni spomenuo da su njegovog oca i dedu komunisti bez suđenja streljali istog dana 1945. godine. Ibrahim u trenutku te egzekucije nije imao ni godinu dana. Za vreme bombardovanja Srbije, sa dve njene pokrajine, 1999. godine, Rugova je dolazio u Beograd i sastajao se s Miloševićem.

A KADA su mene, tada već predavača srpske književnosti i kulture na Univerzitetu u Pitsburgu, tog tragičnog proleća 1999. na američkoj televiziji pitali o kome brinem osim za članove porodice u Beogradu, spomenuo sam, pored bliskih prijatelja, i Ibrahima Rugovu. Mogao je pre da postane žrtva radikalno raspoloženih Albanaca sa Kosova nego da se nađe na spisku famoznih kolateralnih šteta američkih pametnih raketa.

Miloševićeva vlast nije, ipak, podržala održavanje ovog srpsko-albanskog sastanka i uoči prvog jutarnjeg zasedanja (26. aprila 1988) morali smo na brzinu da iz Doma omladine pređemo u Francusku 7. Naša svečana sala bila je premala da primi zainteresovane slušaoce i novinare, domaće i strane, pogotovu one s televizijskim kamerama. Neko je na vrhu ipak promenio odluku pa smo se istog popodneva vratili u Dom omladine.

SA SVAKE strane bilo je desetak govornika. Lingvista i akademik dr Pavle Ivić javio mi se telefonom i izrazio želju da i on bude "vojnik" u toj našoj akademskoj četi. Sa zadovoljstvom smo ga "regrutovali".

Rugova i ja smo rukovodili burnom diskusijom, a govorilo se otvoreno, bez ustezanja, često suviše polemički. Da li je i moje uvodno izlaganje moglo da ima više diplomatskih obzira u dočaravanju slike o prilikama Srba na Kosovu i Metohiji? Rekao sam da nismo gledaoci nego učesnici jedne velike tragedije. Možda ćemo uspeti da utvrdimo u kojem smo njenom činu. U prvom sigurno nismo.

ALBANSKI PISCI ODUSTAJU OD DOGOVORA PRVI i poslednji susret srpskih i albanskih pisaca sa Kosova nije, dakle, doprineo približavanju još i tada veoma udaljenih gledišta. Naprotiv. Albanske kolege su čak odustale i od dogovora da nas pozovu da im uzvratimo posetu u Prištini, dok su mediji osuli pravu paljbu po nama, organizatorima iz Udruženja književnika Srbije.

I počeo sam da govorim o Kosovu i Metohiji. O životu koji je tamo za pojedince i pripadnike pojedinih naroda postao gori i teži od robije.

S KOSOVA se može pobeći ali slobode i mira nema bez Kosova. Bez slobodnog i mirnog Kosova. Zato s Kosova otići nije kao polje preći (da parafraziram Pasternaka).

Svakako mislim na istorijska i kolektivna osećanja srpskog naroda. Na Kosovu ne žive samo Srbi, ali je Kosovo samo Srbima sveto mesto i najviši duhovni simbol. A Srbi ipak napuštaju Kosovo. Ne napuštaju ga prvi put, ali su poslednjih decenija prvi put počeli da ga napuštaju u uslovima navodno zagarantovane slobode i mira, bez tuđinaca na vlasti i bez naredbi za iseljavanje. Vlasti čak mole Srbe da ostanu. I sprečavaju ih da prodaju kuće i zemlju.

NAMERNO spominjem ognjišta i njive a ne stanove i gradove. Radnici i službenici, lekari i pravnici, inženjeri i umetnici, svi odlaze, ali je njihov odlazak drukčiji nego odlazak seljaka. Odlaze i oni koji se zubima drže za zemlju. Kunu i plaču, ali odlaze. Kakva ih to muka tera? Vi sa Kosova znate to bolje od mene.

Zar mogu biti zadovoljni albanski intelektualci i pisci sa Kosova? Kakva je to sloboda jednih koja se ostvaruje izgonom drugih? Da li sledeći korak takve slobode znači brisanje čak i tragova Srba sa Kosova?

Možemo li optužiti samo Ustav iz 1974. za, na primer, stvaranje veze Priština - Tirana s kraja šezdesetih i svih sedamdesetih godina? Ta veza je bila visoko produktivna i radila je bez zastoja i smetnji. Zvanično bila je to strogo naučna i kulturna veza. Takvo stanovište branio je drug Dolanc 1981. i pokušao da ga pravda 1987. godine.

"Postavili su mi pitanje, objašnjava Dolanc 25. avgusta 1987. u nedeljniku Danas, dolaska profesora iz Albanije. To može biti problem ako im omogućimo da šire ideologiju a ne nauku. Samo imamo mi u zemlji na stotine profesora američkih, francuskih, nemačkih i niko ne smatra da je to opasno."

MOŽDA imamo stotine američkih i francuskih profesora u zemlji ali nemamo gotovo dva miliona Francuza i Amerikanaca u Jugoslaviji. Niti su Amerika, Nemačka i Francuska staljinističke države.

"Pogledao sam stenogram, kaže drug Dolanc, i vidio da sam rekao da je normalno da su Albanci imali albanske udžbenike, jasno ne iredentističke."

PROMOCIJA PROMOCIJA "Memoromana Aleksandra Petrova", za koji je predgovor napisao Aleksandar Jovanović, biće održana večeras u 19 sati u Atrijumu Narodne biblioteke Srbije.

Zar je to jasno kada je reč o radikalno staljinističkim udžbenicima, uvezenim iz zemlje poslednjeg klasika staljinizma? Ko je to još video da staljinizam i hodžizam razdvajaju nauku i ideologiju?

Posle našeg skupa oglasio se i Stane Dolanc s vrha državne vlasti žestokom primedbom na račun srpskih pisaca. Doduše, ja sam ga prvi zakačio u svom izlaganju.

DOGOVORILI smo se da mu ja u ime Predsedništva napišem odgovor. Dobrici se nije dopala oštrina mog utuka na Dolančev utuk niti zahtev za njegovim izvinjenjem. Razumeo sam tada da Dobrica nije čovek sukoba nego dijaloga i sporazuma kad god je on mogućan. Naglasio je da nije u pitanju strah niti bojazan od posledica za nas na čelu Udruženja književnika Srbije, nego da se nedobronamernima a moćnima ne pruži povod za dalje ograničenje ionako ograničene slobode stvaralaštva. Članak je objavljen u nedeljniku Intervju bez izmena (urednik pokojni Dragan Vlahović), samo s mojim potpisom, ali kao predsednika Udruženja. Dolanc se, naravno, nije izvinio, ali nije ni uzvratio kaznenim merama na moju kritiku.

Jednom drugom prilikom Dolanc je pokazao svoje pravo lice - hapšenjem organizatora Slobodnog univerziteta u privatnom stanu (jedan od njih nije preživeo progon).