TANASIJE Mladenović na sastanku redakcije Književnih novina predlaže razgovor o jednoj društveno osetljivoj, a valjda zato i uporno zataškavanoj temi. Govori temperamentno, kao što čita i svoje stihove. Aleksandar ga je slušao kada je u njegovoj gimnaziji kazivao svoju pesmu Noć pred polazak. Polazak pred tuđe tenkove. Verovatno u smrt. Najviše voli dve Mladenovićeve noćne pesme. Možda one nisu njegove najbolje, ali pamtiće ga kao pesnika možda najviše po njima. Upečatljiv je onaj stih: Volim te noćno! Nije pesnik u Tanasiju dozvolio da napiše neku drugu reč, ni onu iste rime, moćno, jer je osećao da je moć ljubavi tajanstvena kao noć.

Jasenovac postaje, najzad, opet tema dana. Nije bio godinama. Istraživanja koja su odmah posle rata započeta vrlo brzo su prekinuta. Stvorena je mogućnost da počne da se nagađa o broju žrtava. Pominju se različiti brojevi, kao na licitaciji.

O JASENOVAČKOM spomeniku dugo se govorilo, onako uzgred, a ništa preduzimalo. Znalo se da je Brozov čovek od najvećeg poverenja i predsednik Sabora SR Hrvatske Ivan Krajačić Stevo protiv takvog pomena žrtvama. Broz je podržao predlog da se podigne spomenik, mada nikada nije posetio to stratište, niti je za vreme rata učinio išta da se on oslobodi. Nije ga ni u Beogradu, od okupatora oslobođenom oktobra 1944. godine, zanimao Jasenovac nego Sremski front.

Sada su zbog spomenika počele polemike. Uglavnom krugovima u zatvorenim za javnost. Neki viđeniji Srbi smatraju da ovaj kameni cvet ima po svom izgledu veze s jasenovačkom tragedijom koliko i kamen s Meseca. Primedbe na izgled i poruku ućutkuju se argumentom - bolje ovakav spomenik nego nikakav. Da nije vojske, ne bi ga ni takvog bilo. A još žešće se reaguje na mišljenja da spomenikom vlast želi zapravo da potisne sva ona bolna pitanja vezana za pogrom Srba u Hrvatskoj.

A ONDA pred svečano otkrivenim spomenikom pada izjava onog istog Brozovog miljenika - "Malo smo vas ovdje pobili!"

Bačena je ta poruka u lice prisutnoj delegaciji srpskih komunista. Bosa Cvetić je ustala i napustila tu svečanost, paradu, šaradu, nazovite je kako hoćete. Ivan Krajačić Stevo zbog izjave nije ni opomenut i nastavlja mirno da sedi u saborskoj fotelji.

Rečenicu - "Malo smo vas ovdje pobili" - nije se usudio pre komunističkog narodnog heroja Steve Krajačića da izrekne ni Pavelić. Franjo Tuđman, Brozov general i zatvorenik, zatim prvi predsednik nove hrvatske države, samo je ubeđivao Srbe - nisu vas tamo pobili onoliko koliko se žalite da jesu.

PRISUSTVUJEM krajem 1989. godine redovnoj godišnjoj konferenciji Američkog društva za unapređenje slavističkih studija (AAASS). Na prvoj plenarnoj sednici, u prisustvu velikog broja učesnika, iz svih oblasti slavističkih studija, uključujući i političke, kritički se osvrćem na, u diskusiji izgovorene, teze Dimitrija Rupela o Kosovu.

OSEĆAJ PORAŽENOSTI TANASIJE Mladenović se dvadesetak godina posle vojničkih pobeda u ratu osećao poražen. Optužuje i sebe, i svoje ratne drugove, i srpske komuniste, naročito one na vlasti, za odnos prema svom narodu. A za taj odnos upotrebljava teške reči.

Rupel ne odgovora na moja pitanja nego, ispraćen čak zvižducima, napušta salu. Otkazuje kasnije, u poslednjem trenutku, i javnu raspravu sa mnom na ljubljanskoj televiziji. Držim predavanje, pošto sam se već našao u Ljubljani, u centru "Ivan Cankar" na poziv Leva Krefta. Zainteresovan čitalac može da sazna više detalja sa stranica Politike tog vremena.

TUĐMAN nije prisutan na otvaranju čikaške naučne konferencije. Sutradan mi Rasio Dunatov, profesor Univerziteta Ilinoisa iz gradića Urbana Šempejn, kada ga smrknutog lica srećem u hodniku, kaže da dolazi iz sale gde hrvatski nacionalisti pokušavaju da rehabilituju Pavelićevog ministra Mila Budaka, pisca koga su nove vlasti streljale odmah posle rata.

Rasio, i sam Hrvat, rođen na ostrvu Iž, kao dečak je stigao u Ameriku, ali voli da posećuje Jugoslaviju. Letnje raspuste provodi na svom Jadranu, a ponekad svraća i u Beograd i odseda u našoj kući. Na dočeku jedne pravoslavne Nove godine u restoranu Dva jelena igra u kolu sa mnom i Krinkom. Osvanula je ta slika u novinama s njegovim likom gotovo u prvom planu. Smeje se dok čita da su se za ruke u kolu uhvatili poznati srpski nacionalisti.

- VIDEO sam tamo i Tuđmana, sedi naravno u prvom redu, okružen istomišljenicima iz hrvatske dijaspore - kaže mi Rasio.

Pitam ga gde se održava taj zbor, ali on me on upozorava da tamo nikako ne idem. Prepoznaće me posle sinoćne diskusije, pa mogu da imam probleme. Odmahujem rukom.

Veća prostorija je dupke puna. Konferencija se održava, kao i uvek, u hotelima namenjenim za veće skupove. Ispred stola, za kojim sede rukovodioci ove, trebalo bi da bude naučne sekcije, stoji prosed čovek, po naglasku očigledno Amerikanac. Počinje da čita predlog rezolucije o Budakovoj rehabilitaciji. Konferencija bi trebalo rezoluciju da usvoji i da se ona onda uputi na dalji postupak u Kongres. Pitam jednog učesnika kraj mene - ko je taj gospodin. Odgovara da nije siguran da li su ga najavili kao kongresmena ili senatora. Rezolucijom se osuđuje sudska presuda jer su Budaka streljali samo zato što je bio hrvatski pisac i antikomunista. Čim američki političar završi čitanje obrazloženja, pitam glasno, i ne zatraživši reč, zašto se ne traži rehabilitacija i drugih streljanih pisaca antikomunista, kao što su Svetislav Stefanović i Grigorije Božović.

FRANjO Tuđman se pridiže, okreće prema poslednjim redovima, a ja stojim kraj samih vrata, i zatim, ne spuštajući se još na stolicu, obraća Anti Kadiću, hrvatskom profesoru iz Amerike, inače bivšem ministru za kulturu u vladi hrvatske emigracije - ko je ovaj što govori? Pre nego što Kadić, koji me poznaje, stigne da otvori usta, čuju se glasovi na engleskom - pa ta su dvojica Srbi. Amerikanac, takođe stojeći, pita one koji, kao i Kadić, sede za stolom.

- Pa zar su komunisti streljali i pisce Srbe?

- Ne manje nego Hrvate, a verovatno i više - odgovaram odmah.

- A vi ste? - obraća mi se Amerikanac.

- Aleksandar Petrov je profesor i pisac iz Beograda i čest je predavač na američkim univerzitetima. Nije komunista - dolazi Kadić najzad do reči.

S ANTOM Kadićem sam polemisao na jednoj naučnoj konferenciji u Severnoj Kaliforniji, u Čepel Hilu. A onda se dogodio zanimljiv događaj na slavističkom kongresu u Zagrebu krajem sedamdesetih godina. U zagrebačkom kazalištu, gde je bio zvaničan prijem uoči otvaranja kongresa, primetio sam usamljenog Antu Kadića. Prišao sam i pozdravio se s njim, rekavši da sam zadovoljan što ga vidim u njegovoj otadžbini. Obradovao se jer mu niko ne prilazi. Sva je prilika da će mu oduzeti vizu. Tog dana je bio na razgovoru u policiji. Njegove su se slutnje obistinile - bio je stvarno proteran.

A u onoj sobi u Čikagu, Amerikanac kaže da rezolucija, onakva kakva je predložena, ne može da se usvaja i da je on povlači pre eventualnog izglasavanja.


SUTRA: ĆOSIĆ JE REČJU SEKAO KAO MAČEM