U RAZGOVORU sa Rankovićem, u njegovoj kući, u Ulici Andre Nikolića, raspitujem se o njegovim posetama Rusiji.

- Pa bilo ih je raznih. Najviše pamtim onu prvu posetu, kada su mi u Kremlju pokazali ono silno blago iz carskih vremena. Čak sam dobio i divnu sablju na poklon. Snebivao sam se da je uzmem, ali nisam odoleo.

- Voleo bih da je vidim, mada sam i ja video to carsko blago.

- Nije sablja više kod mene. Poklonio sam je mom nekadašnjem najboljem prijatelju, verovatno najvećem od svih, ratnom drugu. Kada je Đilas video tu sablju, toliko mu se dopala da me je molio da mu je poklonim.

- Šta je presudilo da je se odreknete?

- Njegovi članci u "Borbi". I pre nego što je Stari reagovao shvatio sam da se nepovratno udaljio od onoga u šta smo zajedno verovali i za šta smo se borili u ratu. Prilikom našeg poslednjeg susreta u mojoj bivšoj kući rekao sam mu da je naše prijateljstvo izgubilo osnovu na kojoj se do tada držalo, da se odriče ili da se već odrekao od nas, pa i mene kao svog druga. Ubeđivao me je da sam u zabludi. I da se on samo drži kursa dogovorenog na prošlom partijskom kongresu, onom iz 1952. godine. Možda je i bio donekle u pravu, ali su i odluke na kongresu bile malo preterane zbog onog sukoba sa Staljinom, a Staljin je još bio živ i pretnja od njegove intervencije velika. Zato smo i balansirali sa Zapadom. Druge su okolnosti nastale posle Staljinove smrti. Ali je on nastavio da tera svoje, bez dogovora s nama u rukovodstvu. Skinuo sam sablju tada sa zida i dao mu za uspomenu na ono što smo nekada bili, nerazdvojni prijatelji i, što je još važnije, istomišljenici u stvaranju novog pravednog društva.

- Niste promenili mišljenje?

- O idealima nisam.

A MILOVANA Đilasa upoznao sam u Udruženju književnika Srbije u Francuskoj 7. On je održao krajem osamdesetih, koliko znam, prvo javno predavanje u Jugoslaviji, u Francuskoj 7 (ako se ne računa ono zatvorenog tipa i u privatnom stanu 1984, na tzv. Slobodnom univerzitetu, posle kojeg su usledila hapšenja organizatora, ali ne i predavača). Tako je i bio prekinut režimski bojkot koji je trajao skoro četiri decenije. Interesovanje je bilo veliko, prepuna je bila ne samo svečana sala nego i ceo prostor između ulaznih vrata u zgradu i stepenica koje vode u gornje prostorije.

Ništa Đilas tada nije rekao što ja već tada nisam znao i ništa što bi me iznenadilo. Nije ni on želeo da kaže nešto što bi dovelo do političkog skandala i moglo da nanese štetu Udruženju književnika Srbije. Dovoljan je bio "skandal" što se on pojavio za govornicom i što se javno obratio velikom broju radoznalih slušalaca. Na tom predavanju mene su više interesovali oni koji su slušali nego on koji je govorio.

POSLE predavanja, priređen je Đilasu manji prijem u salonu na prvom spratu. Stigao sam gore s malim zakašnjenjem. Moj tast Boško Vidaković oklevao je da krene sa mnom jer nije želeo da se susretne s govornikom, koga je upoznao još u ratu. Boškov blizak rođak bio je streljan na samom početku rata u partizanima, a Đilas je bio potpisnik te presude. Pošli smo, ipak, zajedno gore i stajali po strani.

Zapazio me je mitropolit Amfilohije, tada episkop banatski, koji je sedeo na trosedu pored Đilasa, i pozvao me da priđem. Predstavio me je Đilasu i tako smo se upoznali.

- Hajde, Saša, sedi između nas i porazgovaraj malo sa Đilasom na ruskom da čujemo na kakvom je on to ruskom vodio čuvene razgovore sa Staljinom, zbog kojih je kasnije završio kod svojih bivših drugova komunista na robiji.

ĐILAS se nije nećkao nego mi je rekao na ruskom kako je želeo da se upoznamo dok sam još bio predsednik Udruženja književnika Srbije. Nije tada dolazio na naše književne i protestne večeri da nam ne bi pravio probleme.

- Imali ste ih ionako preko glave, pogotovo zbog Kosova. Samo sam vam ja još falio! A, evo, došao je trenutak da i ja dođem u Francusku 7, čak i da govorim. U prvom redu zahvaljujući mom vernom prijatelju Matiji Bećkoviću, novom predsedniku srpskih književnika. Uz mene je bio i kad su moji najbliži ratni i partijski drugovi bežali od mene kao đavo od krsta.

- Eto, doživeli ste i vi to da od vas beže kao od krsta, a ne kao od komuniste!

Nasmejao se na moju šalu. Ni vladika Amfilohije ni ja nismo imali primedaba na njegov ruski jezik.

POSETIO sam Đilasa jedne večeri. Pitao me je šta ćemo da pijemo, a ja sam mu rekao da je viski već duže vreme moje piće.

- Viski pijem s ledom i malo vode, gutljaj po gutljaj...

Otišao je Đilas i vratio se s manjom flašom, još neotvorenom. Chivas regal.

- Stari je takođe voleo viski, a omiljeni mu je bio baš ovaj "Čivas".

- Mogu li nešto da vam otvoreno kažem?

- Sve što želite, bez ustručavanja. Zato sam vas i pozvao kod sebe da nam niko ne smeta.

- Oni nevidljivi sigurno i dalje slušaju ali, srećom, sada vam manje smetaju.

- Neka samo rade svoj posao. Navikao sam ja na njih. Dakle, šta ste otvoreno želeli da mi kažete?

- Pomenuli ste Tita a da još niste ni otvorili flašu. Pominjali ste ga na jedan poseban način i u knjigama svojih uspomena. Čitao sam ih na engleskom u Americi kada su ovde bile nedostupne. I donosio ih ovamo uprkos zabrani da bi i drugi mogli da ih pročitaju. Cenim vas i kao pisca. Ali sam primetio da ste gotovo opsednuti Titom. Zapazio sam jednu scenu iz vaših ratnih uspomena. Povlačili ste se negde, valjda na Sutjesci, nije to ni važno, išli pored Tita kada ste čuli pucanj i osetili metak kako je prozviždao pokraj vaše glave. Niste tog trenutka pomislili na sebe i kakva je bila sreća što vas je mimoišao nego ste odmah pogledali da nije možda u letu ipak zakačio Tita. I odahnuli kada ste videli da je ostao nepovređen. Niste ga se oslobodili ni na robiji niti ga izbacili sasvim iz glave.

- MNOGO šta me je vezivalo za njega tokom revolucionarnih godina. Partijski rad u bivšoj Jugoslaviji, robijanje za iste ciljeve, borba protiv okupatora, revolucija, oslobođenje, izgradnja razorene zemlje, suprotstavljanje Staljinu, pa i na Šestom kongresu početak uvođenja demokratskih promena, kada se činilo da me podržava.

- On vas je iz glave izbrisao kao gumicom, a vi mi kažete kakav mu je bio omiljeni viski.

- Kada vas je vladika Amfilohije pozvao da se upoznamo pomislio sam da ste hrišćanin i da znate šta je praštanje - kaže Đilas malo u šali.

- Vi svoje knjige niste pisali kao hrišćanin.

- Jesam kao demokrata.

NEMOJ LEKO!STANI LEKO!

NASTUPILO je i to leto 1983. godine. Ranković je leto provodio u Dubrovniku. Nije se iz Dubrovnika vratio živ. Nisam otišao na sahranu, mada me je potresla Rankovićeva iznenadna smrt. Predveče sam otišao u njihovu kuću da bih porodici izjavio saučešće. Njegov mlađi sin Slobodan mi je pričao o sahrani, jednoj od najvećih koju je ikada video Beograd. Opraštali su se od njega i oni koji su saosećali s njim jer je odlazio kao žrtva Brozovog odnosa prema srpskom, naročito kosovskom pitanju. Kako je i moj Saša Suslov rekao - s padom Rankovića palo je i Kosovo. Saborci su, dok je pronošen njegov kovčeg, dovikivali, moleći ga da ne odlazi, nešto što nisam video ni čuo na sahranama, osim tada zahvaljujući sasvim kratkom snimku na ekranu:

- Nemoj, Leko! Stani, Leko!

(SUTRA: Đilas sa četnicima zajedno na robiji)