CRNjANSKI nije mogao da vidi, niti zbog neumitnog čina smrti da sazna kako je izgledao izraz mog lica kada mi je Ristićeva životna saputnica Ševa saopštila da me njen Marko poziva da ga posetim, a kao razlog tome je navela njegovu želju da baš ja govorim na obeležavanju njegove osamdesete godišnjice na Kolarčevom univerzitetu. Zar da o peščaniku pesnikovog života u tom svečanom trenutku govori neko s kim on nikada nije progovorio ni reč, čak ni pozdravio u prolazu jer se do tada nisu ni upoznali ni sreli.

Da, pisao sam jednom o Ristićevom delu, odajući mu priznanje za neke tekstove, bitne, pa i prevratničke u jednom književnom vremenu, tada već prošlom. Nisam, međutim, prihvatio društvenu ideologiju koju je on sledio kao oni mudraci zvezde na nebu iznad pustinje. I nisam li ja baš istoričar književnosti koji je čitavu knjigu ispisao o Crnjanskom kao nadahnjujuće živom a ne mrtvom pesniku, među koje ga je svrstao baš budući slavljenik. Otkud onda ja, a ne njegovi drugovi bivši nadrealisti i političari s kojima sedi u visokoj državnoj ustanovi?

LAKO sam našao kuću i stan u kojem je živeo, između dve važne gradske arterije, Bulevara Revolucije i Ulice proleterskih brigada. Supruga me je uvela u veliku dnevnu sobu, pre bih rekao salon s nameštajem iz prve polovine veka. Seo sam na sofu, a ona me upitala šta bih želeo da popijem. Kafu. Crnu. Bez šećera.

- Sada će i Marko, a brzo će i kafa.

Nisam morao dugo da čekam jer mi je Ristić, vičući iz susedne sobe, poželeo dobrodošlicu.

- Spremio sam za vas i jednu retku knjigu, onu moju paronojačko-didaktičku rapsodiju Turpitudu. Pretpostavljam da je nemate, malo ko je ima. Sada će vam je doneti moja Ševa, dok vam napišem par reči.

- Veliko vam hvala. Naravno da je nemam, davno je izdata, u godini mog rođenja...

- Eto, vidite, kakva podudarnost.

Pitam suprugu, sve uzaludno čekajući da se pesnik najzad lično pojavi, da nije možda bolestan, da ne ustaje iz kreveta, a ona se, mašući odrečno rukom, obraća suprugu u drugoj sobi.

- Interesuje se Petrov da li si zdrav, čudi se što ne dolaziš da se vidite.

- Zdrav sam, sasvim zdrav koliko se može u mojim godinama. Ali neću da me vidite kako sada izgledam i da me takvog zapamtite. Bolje je da me se sećate po slikama iz mlađih dana. A ništa nam ne smeta i ovako da porazgovaramo.

I TAKO sam se, sve dovikujući, prvi i jedini put sreo s Markom Ristićem. Ako Marka Ristića nisam video u njegovoj kući, Aleksandra Rankovića, zvanog Marka, jesam. Takođe u njegovoj kući. A pre toga, izbliza, u "Metropolu".

S VASKOM Popom često odlazim u "Metropol" na kafu ili vino. Obično predveče, retko popodne, skoro nikad nedeljom, pogotovo oko podneva zbog gužve. Jednom smo ipak otišli i kad nam "vreme nije". Puna sala kao košnica, samo jedan prazan sto, blizu ulaza, sa leve strane kada se uđe.

- Je li vidiš onog koga ja vidim? - pita me tihim glasom Vasko, gotovo šapatom.

- Kako da ga ne vidim! Znam da je ovo jedino vreme kada se pojavljuje u javnosti. Sedi uvek za tim stolom, uglavnom sa nekoliko istih prijatelja. Dobro izgleda, lepo obučen, mada ko zna šta mu se kuva u duši.

- Je li shvataš ti pored koga mi sada sedimo i pijemo kafu? Ne razdvaja nas ni pet metara od njega. I manje! I nikom ništa! A ko ne bi premro od straha da se u takvoj blizini nekad našao pored njega, a ne kao prijatelj, takoreći nadohvat ruke? Da je hteo, kada je mogao, malim prstom da mrdne, pa te ne bi bilo.

- NIJE baš ni sve samo crno oko njegove glave, moj Vale! Stigla je ovamo iz Kanade moja poznanica Ruskinja. Rođena u Beogradu, starija nekih pet-šest godina od mene, napustila Jugoslaviju posle 48, kada su ruske emigrante puštali da idu kuda hoće, pa ih malo i terali ako nisu imali jugoslovenske pasoše. Otišla Sonja sama sa majkom Tanjom, jer su joj oca uhapsili odmah posle rata. I nikad više ni reči od njega ni o njemu. Odlučila je da dođe kada je popustilo malo kod nas i zatražila prijem baš kod njega. Primio je, nije dugo ni čekala. A bila je oficir u Kanadi, mislim u avijaciji. Složili se izgleda njeni da može da poseti komunističku zemlju. Tako mi je rekla, tako ih je shvatila. Začudila se i što je stigla do njega, i tako brzo, i kako je bio ljubazan. Raspitao se šta traži, obećao da će da dozna šta se dogodilo s ocem. Kroz desetak dana zovu Sonju u hotelu "Slavija" gde je odsela, opet da dođe kod njega na razgovor. Žao mu je, ali se ocu ne zna sudbina, zapravo - nestao je bez traga. Takva su bila vremena odmah posle rata...

SETIO sam se Vaska i kada je Krinku i mene Aleksandar Ranković pozvao da ga posetimo u njegovoj kući kod Topčiderske zvezde.

Ranković je posle lažne optužbe o prisluškivanju Tita i pada morao da se seli i sa Dedinja. U maloj kući, u Rankovićevoj bašti, stanuje Krinkina i moja mlada prijateljica Divna (moram da napišem - lepotica, stomatolog). Divna nas ponekad poziva. Okuplja zanimljivo društvo, opozicionare filozofe i sociologe.

Rankovića upoznajem u dnevnoj sobi, mračnoj i nedovoljno ugrejanoj. Razgovor i počinje o tome kako nije lako ugrejati ovu kuću, a nisu mali ni troškovi. Pomišljam, mada ništa ne kažem, da njegov bivši prijatelj, kome je Ranković u pećini u Drvaru spasao život, nije bio fer kada mu je određivao penziju.

PITAM svog imenjaka, o njegovom čuvenom spasavanju u toku rata, iz bolnice usred Beograda. Da li je bio stvarno prilikom hapšenja tako teško udaren po glavi da je izgledalo da je u komi ili se samo pretvarao da bi ga Nemci ostavili malo na miru dok dođe svesti i tako možda pruži priliku saborcima da ga spasu.

Ranković uzima moju ruku i stavlja je sebi na glavu da bih opipao ožiljak.

- Nije mali ožiljak! - kažem, a ne mogu da se tog trenutka opet ne setim Vaska i onog nedeljnog podneva u "Metropolu".

- Nije mali! - slaže se Ranković. Nisam morao da budem veliki glumac.

ZNA LEKA ponešto o meni, sada, kada ima vremena, čita i Književne novine.

- Opozicioni list. Hoće da ga zabrane. Veliko je nezadovoljstvo vlasti i traže bar smenu glavnog urednika, pesnika Milutina Petrovića. Ali se ne damo, zasada.

- Vi ste posle povratka iz Amerike postali i član predsedništva svog književnog udruženja.

- I dalje ste dobro obavešteni.

- Nisam mnogo. Kao što sam vam rekao, pratim štampu. A sada imam želju da čitam, privlačila je mene i ranije književnost, ali nisam imao vremena za nju, pa sada malo da nadoknadim.

ALEKSANDAR PETROV POSTMODERNI DON KIHOT

ALEKSANDAR Petrov rođen je u Nišu 1938. Školovao se u Beogradu, diplomirao je na Filozofskom fakultetu (danas Filološki), magistrirao na istom fakultetu i doktorirao na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Radio je u Institutu za književnost i umetnost u Beogradu. Urednik Srpske sekcije "Amerikanskog Srbobrana". Na Pitsburškom univerzitetu (SAD), saradnik je Centra za ruske i istočnoevropske studije (sada međunarodne) i gostujući profesor Beogradskog univerziteta.Član je ruske Akademije za estetiku i slobodne umetnosti. Objavio je deset zbirki pesama i tri romana. Preveden je na 29 jezika.

(SUTRA: S padom Rankovića palo je i Kosovo)