VIŠE je nego jasno da su o legendarnom Šekiju ubedljivo najbolje proteklih godina i dana pričali oni koji su ga najbolje poznavali, a da je ubedljivo najbolje o Šekiju pričao - Šeki.

Jedan od onih koji mogu da posvedoče razne anegdote i dogodovštine sa legendom našeg fudbala je čuveni trener golmana Toma Savić.

- Sarađivali smo ukupno u tri kluba. Prvo u Crvenoj zvezdi, čim je preuzeo trenersko mesto 1989. godine, kada sam bio u Šekijevom stručnom štabu sa Pižonom, Zoranom Antonijevićem i Peđom Stanojevićem. Imali smo sjajnu generaciju i odmah uzeli duplu krunu. Kasnije smo sarađivali još u Južnoj Americi i Al Nasru iz Saudijske Arabije. Šeki je bio lucidan, maštovit i vrlo dobar trener - seća se Toma Savić.

I ODMAH kreće prisećanje na zajedničke dogodovštine:

- Najviše ih je bilo iz našeg zajedničkog rada u Meksiku i Arabiji. Domaći stadion našeg kluba Amerika u Meksiko Sitiju bio je čuveni "Asteka" sa više od 100.000 navijača. Na svakom treningu smo imali više od 10.000 ljudi, a Šeki je na treninzima "vadio dušu" nekim od najvećih zvezda tamošnjeg fudbala, jer im je pokazivao koliko je veći majstor od njih. Shvatate li da je jednu običnu picu u restoranu jeo preko dva sata, jer je neprestano delio autograme znatiželjnim navijačima - prenosi utiske Toma Savić.

Ili, na primer, odlazak u jugoslovensku ambasadu u Meksiko Sitiju.

VIDOVITI VRAČ VELIKI i večiti dribler Dragoslav Šekularac, u svojim igračkim i trenerskim putešestvijama po kontinentima, imao je priliku da sretne i pravog pravcatog vrača: - Igrao sam pet godina u Kolumbiji, možda je to bio i moj najlepši period. Ne sećam se više kako i gde sam sreo tog vrača. On mi je predvideo neverovatno precizno mnoge stvari koje će mu se zaista dogoditi u životu. Pored ostalog rekao je da ću umreti 2017. godine. Tu je izgleda malo omašio - ispričao je Dragoslav Šekularac neposredno pred smrt.

- Tada je, sećam se, ambasador bio neki Slovenac. Nama je trebalo hitno nešto da se uradi od papirologije, a sekretarica ambasadora nam kaže da sačekamo malo... Šeki se naljuti i zatraži da se hitno prenese ambasadoru rečenica da Šekularac nikada nikoga nije čekao u životu.

IMAO je Šeki u Meksiku i jedan poseban hobi.

- Tamo je hipodrom na kojem su se svakodnevno održavale konjičke trke. Šeki je o konjima znao sve i obožavao je da se kladi. Znao je da ostane po desetak sati na hipodromu i pravo dođe odatle na trening.

Osim konjičkih trka, velika strast bila mu je šah.

- Do iznemoglosti je igrao šah sa Borom Milutinovićem koji je u isto vreme vodio meksički Tekos. Znali su da počnu šah oko deset uveče i da ga završe u zoru.

Pa onda epizoda iz Saudijske Arabije.

- Počeo je neobično dobro svoj trenerski angažman u Al Nasru iz Rijada i posle šest kola imali smo šest pobeda. Mislio sam da ćemo da ostanemo tu najmanje godinu dana, a on je posle odigranog 6. kola jedno jutro na doručku odlučio da ide iz Arabije. Kada sam ga upitao, otkud to, samo je mrtav hladan odgovorio: "Ja ne mogu da živim u ovoj zemlji i u ovom gradu. Ovde treniraju tek od osam uveče i ne dozvoljavaju mi da se kladim na konjičke trke - seća se Savić.

DOBRO je poznato da je Šekularac uživao u svojim briljantnim potezima na terenu, ali i u "egzebicijama" koje je izvodio van terena. Kao fudbaler se poredio sa Peleom ili Euzebiom, ali od ličnosti van terena najviše je voleo poređenja sa Josipom Brozom.

- Jel' znaš ti Tomo zašto sam ja bolji od Tita? Pa, zato što ono šta radi Tito mogu da radim i ja. A, ono što radim ja Tito nikada ne može da uradi. Jel' znaš ti Tomo, garantujem ti, da je mnogo više mastila proliveno i potrošeno na tekstove u novinama o meni nego o Titu - prepričava nam Toma Savić koji nas je pre nekoliko dana posetio u redakciji sa značajnom fotografskom i novinskom dokumentacijom iz fudbalskih dana koje je delio sa Šekularcem.

Šeki kao trener Crvene zvezde / Foto Dokumentacija "Novosti" i foto-arhiv "Borba"


Smrt popularnog Šekija je prilično zatekla i rastužila Šekijevog dugogodišnjeg saradnika.

- Mnogo sam teško to podneo. Žao mi je što ga je na komemoraciji ili sahrani ispratilo onoliko malo ljudi, iako će mnogima da se učini da je bilo dosta sveta. Šeki je zaslužio da ga isprati bar 100.000 ljudi. Zaslužio je spomenik na stadionu ili ulicu u Beogradu. Bio je veliki igrač i veliki čovek.

DA KRAJ ovih sećanja Tome Savića ne bude tužan, evo ih dve anegdote koje su samo još dve kapi u okeanu priča o nesvakidašnjem i nenadmašnom Dragoslavu Šekularcu.

- Jednog dana, dok smo bili u Meksiku u posetu Šekiju je dolazila supruga Branka. Kaže mi da odem kolima po nju na aerodrom koji je bio prilično daleko od njegovog stana. Dočekam gospođu Branku, na putu do Šekija, ona je bila neobično tiha i neraspoložena. Čim su se sreli Branka počne da mu zamera što nije došao po nju. A, on hladnokrvno kaže:

"Pa, ne misliš valjda Branka da sam ja mogao da dođem i da ti nosim kofere... 'Ajde, molim te, da me neko vidi, pa da priča po Meksiku kako vučem torbe."

IMAO je Šeki "mali milion" rivala tokom karijere na fudbalskom terenu. Često je govorio kako su Vujadin Boškov ili Velibor Vasović bili najveća gospoda i vrlo teški protivnici, ali jednog se stalno prisećao.

- Stevan Bena iz novosadske Vojvodine je bio i ostao moj najveći, najteži i najpošteniji rival na terenu. Igrao sam u karijeri protiv vrhunskih majstora, proturao loptu kroz noge mnogim znanim i neznanim igračima, ali nikada nisam mogao da se naigram fudbala protiv Stevana Bene. Taj je znao da me uništava na terenu - pričao je Šeki često Tomi Saviću.

SUTRA: BEOGRADSKA ŠKOLA ŽIVOTA