DRAGOSLAV Šekularac je zaista bio fudbalski opijum za narod. Bio je jedan od retkih, ako ne i jedini fudbaler u istoriji Crvene zvezde kojeg su išli da gledaju navijači bilo kog kluba u Jugoslaviji. Kad Zvezda gostuje na tuzlanskom "Tušnju" publika je uglavnom skandirala: "Dajte loptu Šekiju..."

Veliki fudbaler je vrlo brzo steko popularnost i u onim krugovima kojima je fudbal bio samo usputna tema. Šekularac se družio sa muzičarima, slikarima, piscima... Jedno višedecenijsko druženje sa čuvenom pokojnom slikarkom Oljom Ivanjickim i pesnikom Matijom Bećkovićem bio je poseban simbol Šekijeve lepše strane medalje od trenutka kada je napuštao svlačionicu i iz dresa "uskakao" u odelo.

NAŠ veliki pesnik Matija Bećković se ovog puta, u feljtonu "Novosti", na svoj način oprostio od velikog fudbalskog majstora, dugogodišnjeg prijatelja i fudbalskog virtuoza. Ovaj nekrolog prenosimo u celosti iz pera čoveka koji je davno rekao, još za života doživotnog predsednika: Tito je bio prinudno, a Šekularac prirodno najpopularniji u državi!

"Šekularac je pojam. To nije prezime jednog igrača već ime jednog fenomena. Sinonim za neviđeno majstorstvo, umiranje za lepotu i igru radi igre gde se "daje sve moguće za kap nemogućeg". I bogomdane umetnike i devojke s krivim nogama zvali su Šekularac. Vladao je gledalištem koliko i igralištem. Kao čovek i kao igrač - mag i magnet - koji se nije razmagnetisao do poslednjeg daha.

Rajko Mitić je bio simbol etike, a Šekularac estetike. Nijedan sudija u sudnici nije imao takav autoritet kao Rajko Mitić na utakmici. Nijedan akter na pozornici nije nadmašio Šekularca na terenu. Družio se s umetnicima, pesnicima, slikarima, glumcima... Ono što su oni stvarali četkicom i perom, Šekularac je slikao i ispisivao loptom.

PITAO sam ga davno, šta mu se najviše urezalo u sećanje od sve slave zemaljske koju je doživeo? Njegov odgovor je ostao upečaćen u mom pamćenju.

- Dok reprezentacije stoje postrojene jedna pored druge u tunelu pred izlazak na teren, primećivao sam kako najčuvenije fudbalske zvezde krišom, ispod oka, pogleduju na moje noge. Fama da u njima ima nešto što nema u drugima prešla je i na njih. To mi je bilo najslađe - pričao mi je Šeki.

Nekoliko nedelja pred odlazak na onaj svet, telefonirao mi je i želeo da se vidimo. Nisam mu poznao glas. A kad me oslovio "ljubavi", pomislio sam da nije on. Ipak sam otišao na sastanak i za svaki slučaj poneo monografiju u kojoj je štampana i fotografija na kojoj smo nas dvojica i Olja Ivanjicki. Čekao me sa dva prijatelja. Napisao sam i posvetu: "Dragoslavu Šekularcu koji je imao više nego ceo njegov narod u glavi!" Rekao je: "U životu nisam pročitao nijednu knjigu, a ovu ću pročitati". Uz smeh se prisećao utakmice u Splitu kada je Zvezda pobedila Hajduk, a on postigao gol. Sutradan ga je na ulici presreo neki vatreni hajdukovac rečima: "Ciganine, mrzim te iz dna duše, ali igraš majku ti..."

Šeki, Olja Ivanjicki i Matija Bećković, Foto Dokumentacija "Novosti" i foto-arhiv "Borba"

Nisam verovao da će to biti i naš poslednji susret i poslednja fotografija. Kada je sklopio oči, osvedočili smo se da ga niko nije zaboravio.

Grob mu je u Beogradu, a slava na celom svetu!"

O ŠEKULARCU je ovo pre samo dva dana napisao Matija Bećković. O velikom fudbaleru ste prethodnih dana mogli da čitate mnoštvo rečenica koje je izgovorio slavni fudbaler o svom životu. Ipak, od onih koji su ga poznavali čitaćemo svi zajedno zaista birane i otmene reči.

Jedan od onih koji je o Šekiju preneo utiske i sačuvao ih od zaborava je i Dušan Maravić, koji se u ispovesti za "Novosti" podsetio na njihovo poznanstvo dok su bili saigrači, ali i kasnije intenzivno druženje sa Šekularcem. Samo dve godine mlađi od mnogo slavnijeg Šekularca, Maravić nam je prepričao nekoliko detalja iz karijere čiji je značajan deo obeležila Zvezdina druga zvezda.

- KADA sam došao u Zvezdu 1958. godine pripala mi je ogromna čast da obučem dres sa brojem osam koji je do tada nosio veliki Rajko Mitić. Sa Svetskog prvenstva u Švedskoj upravo su se vratili Beara, Šekularac, Popović i Tomić i priključili se pripremama Zvezde. Tada sam upoznao sve njih i velikog Šekija. Bio je od onih igrača za koje smo mi iz sredine terena ili oni iz odbrane morali da radimo više nego duplo napornije. Šeki je bio vrhunski dribler, zabavljač, majstor fudbala, ali i veliki potrošač lopti. Publika ga je, najblaže rečeno, obožavala. Bili smo saigrači punih pet godina - priča nam Maravić.

Proveli su Dušan Maravić i Šekularac poslednjih godina mnoge dane u intenzivnom druženju.

- SUDBINA je htela da smo se najmanje družili tokom naših igračkih dana. Jednostavno, bili smo, simbolično rečeno "različite krvne grupe". Šeki je godinama znao da me zadirkuje kako me u stvari nije ni primećivao sa onom mojom "osmicom" na terenu, pa se kao raspitivao kod ostalih kakav sam u stvari bio igrač. On, čuvena i velika Zvezdina "desetka" je stvarno mogao da radi sve. Ipak, kada je prestao da igra fudbal, često je znao da se seti i da mene podseti na vrhunski detalj: "Mali, znaš da sam ja stalno bio sa kartama i u društvu, ali sam te vrlo dobro jednim okom primećivao kako si stalno u nekom uglu i ne odvajaš se od knjige"!

I na kraju razgovora popularni Duda Maravić je primetio jednu simpatičnu igru brojeva koja je Šekija pratila stalno: na terenu, za kockarskim stolovima, u kladionicama, ali i u sasvim običnom životu.

- Nosio je sa ponosom i proslavio taj čuveni dres sa brojem deset koji će u fudbalu zauvek pripadati samo majstorima. Sudbina je htela da poslednje godine života u Bulevaru kralja Aleksandra 74 provede u stanu broj deset i iz njega 5. januara ove godine zauvek ode u nebeski tim fudbalskih legendi - zaključio je emotivno Maravić.


SVI NA KARABURMU!

OMLADINSKI stadion na Karaburmi je od avgusta 1957. godine bio dom fudbalera OFK Beograda. Na njemu su u sezoni 1967/1968. zajedno zaigrali Dragoslav Šekularac i neponovljivi Miloš Milutinović. O kakvim veličinama se radilo i šta je taj nastup za "romantičare" značio fudbalskom Beogradu, dovoljno govori podatak da su na tribine među 20.000 gledalaca dolazili redovno i navijači Partizana i Crvene zvezde. Nisu se bili "zasitili" ni Šekija u crveno-belom, ni "Plave čigre" Miloša u crno-belom, već su uživali da ih gledaju u plavo-belom dresu.