PRILIKOM priprema za oslobođenje Beograda, Krcun se avionom iz južne Srbije prebacio u Valjevo, a potom u Aranđelovac, "gde smo od druga Marka dobili zadatak da pripremamo naše grupe sa radio-stanicama radi ubacivanja u okupirani Beograd. Međutim, u onim uslovima to je bio veoma težak zadatak. Nije se radilo samo o nedostatku većeg iskustva za tako složene akcije, već nizu tehničkih teškoća koje je trebalo savladati. Morali smo isto tako pronaći ljude koji odlično poznaju prilike u Beogradu. Najteže je bilo pronaći telegrafiste, ali veoma brzo smo pripremili prvu grupu. Izabrali smo jednog druga, koji je neposredno pre toga došao iz Beograda (Feđa Dobrović), i jednu mladu partizanku iz Dalmacije (Nevenka Jelačić), koja je tada imala jedva 18 godina. Sećam se da smo joj obezbedili legitimaciju jedne drugarice koja je u to vreme stigla iz Beograda. Dali smo joj malu englesku džepnu radio-stanicu i utvrdili šifru... Uz to, ova devojka je pošla na zadatak sa sasvim nepoznatim čovekom, koga zbog nedostatka vremena nismo uspeli bliže i potpunije da proverimo, što se moralo činiti kad su u pitanju ovakve akcije. Moram da kažem da sam stvarno osećao divljenje prema njoj. Javljali su se nekoliko puta, međutim nismo imali velike sreće sa šifrom, koja je bila dosta neodređena. Ipak, podaci do kojih su došli bili su od velike koristi prilikom ulaska u Beograd."

PRE ulaska u Beograd, Krcun je imao u Aranđelovcu sastanak sa Rankovićem i Svetislavom Stefanovićem Ćećom. Na tom sastanku je "postavljena osnovna orijentacija za budući rad Ozne u Srbiji. Postavljeni su osnovni principi i utvrđena linija za dalji rad, naročito u pogledu pribavljanja podataka i dokumentacije o ratnim zločincima, saradnicima okupatora i uopšte ljudima koji su na bilo koji način pomagali okupatore i kvislinge. Posle skoro četvorogodišnjeg terora i patnji pod okupacijom, narod je bio ogorčen, pa su ljudi svakodnevno masovno prijavljivali zločince i saradnike okupatora. Trebalo je sve to proveriti i dokumentovati pa tek onda preduzimati druge mere."

Na istom sastanku odlučeno je da načelnik Ozne za Beograd bude Miloš Minić i da ona bude direktno vezana za Oznu Jugoslavije, a da Ozna za Srbiju svoje napore usmeri na rešavanje veoma složenih i teških zadataka na ostalom području Srbije. Prema tome, odgovornost za teror u Beogradu snosi Miloš Minić a ne Krcun, kako se obično misli i piše.

Odmah po ulasku u Beograd, dok su još vođene borbe u pojedinim delovima grada, Ozna je počela s radom u zgradi gde se nalazila Specijalna policija na Obilićevom vencu, a potom je prešla u Palatu "Beograd". "Građani su nam pomagali u pronalaženju petokolonaša, policajaca, raznih zločinaca i ostalih izdajnika. Trebalo je preduzimati sve mere da što manji broj saradnika okupatora pobegne iz Beograda. Paralelno sa ovim iskrsnuo je još jedan zadatak. Nemačka obaveštajna služba počela je s ubacivanjem diverzantsko-terorističkih grupa u našu pozadinu. Grupe su uglavnom sačinjavali ljotićevci koje su pre toga Nemci obučili na diverzantsko-terorističkim kursevima. Jedna takva grupa ubačena je na Jastrebac, a druga na Kosmaj (u proleće 1945). Mi smo ubrzo uspeli da pohvatamo celu grupu koja je ubačena na Jastrebac, dok se dvojici iz kosmajske grupe zametnuo trag."

Krcun je retko učestvovao u privođenju i hapšenju, kao u slučaju Dragoljuba Jovanovića, predsednika Narodne seljačke stranke, kome je uputio prekor: "Kamo vas?", što nije izašao na slobodnu teritoriju kada ga je Partija zvala.

Simptomatično je za Krcuna bilo ono što je rekao Dragoljubu 1946, kada je kritikovao predloge zakona nove vlasti, da će proletarijat uništiti svakog ko stane na put njegovoj revoluciji. Po žestini koju je ispoljavao, upoređivali su ga s Robespjerom i Sen-Žistom, ali je podsećao i na Gamlena, glavnog junaka romana Anatola Fransa "Bogovi su žedni", koji učestvuje kao porotnik u revolucionarnom sudu i osuđuje na giljotinu kontrarevolucionare, među njima i svoje rođake i prijatelje. Sve njih pojela je revolucija jer su završili na giljotini, za razliku od njih, Krcun je doživeo pobedu svojih ideala.

Iako je bio beskompromisan prema neprijateljima revolucije i članovima partije koji su se demoralisali, znao je neke, iz samo njemu znanih razloga, da poštedi kao Novaka Živkovića, šefa Ozne za zapadnu Srbiju, za koga je naknadno utvrđeno da se nije dobro držao u vreme okupacije. Priča se da nije poštedeo ni svoju bivšu devojku iz studentskih dana Slobodanku Stefanović, koja je bila član OK Požarevca i koja je kad je pala u ruke kvislinške policije ispričala sve što je znala o radu Partije u Požarevcu. Kad su ga pitali šta da urade s njom, saglasio se da je streljaju, a potom je potražio utehu u alkoholu.

Jedan od veoma teških zadataka koji je rešavala Ozna bilo je šta da se radi sa zarobljenim četnicima. "Mi smo u Srbiji nekoliko puta dali amnestiju svima onima koji su se nalazili po šumama i oprostili im tu krivicu, izuzev onih koji su ubijali i palili."


SUKOB SA STEVOM KRAJAČIĆEM

U KRAJINI se Krcun prvi put sreo s Ivanom Krajačićem koji je bio kod Tita u Miništu, a potom boravio nekoliko dana sa Drugom proleterskom početkom oktobra 1942. godine. Već prilikom prvih susreta Krcun i Stevo su se posvađali. Krajačić je tvrdio da Srbijanci pljačkaju po selima, a Krcun mu je objašnjavao da je Moša Pijade naredio rekviziciju i da to nije uradila njegova brigada nego Kraljevčani iz Prve brigade. Međutim, i pored ovog objašnjenja Krajačić je nastavio da savetuje Krcuna da kao partijski rukovodilac brigade to spreči, dodajući: "Srbijanci su nas i ranije pljačkali, pa nas i sada pljačkaju, a ti to Krcune nećeš da vidiš." Uzbuđen, Krcun mu je odgovorio: "Ako su pljačkali, pljačkali su u srpskom selu a ne u ustaškom." U znak protesta, Krajačić je napustio raspravu, a Krcun je za njim dobacio: "Da si ti valjao, ne bi te šutnuli iz Hrvatske." Kada su kasnije pitali Krcuna, kao ministra unutrašnjih poslova Srbije, kako je izgladio spor sa Krajačićem: "Uz čašicu", odgovorio je, jer je Krajačić voleo da pije i u kolima je držao sanduk s pićem.