POSLE odluke CK KPJ 4. jula 1941. da se otpočne sa oružanom borbom protiv okupatora, Krcun je bio zadužen u ime Okružnog komiteta KPJ za Užice da organizuje partizansku četu na Zlatiboru zajedno sa Dobrilom Petrovićem i Ljubodragom Đurićem.

"Sastanak ljudstva za zlatiborsku četu bio je određen negde početkom avgusta. Na zborno mesto došlo je svega nas petorica, nas trojica organizatora i braća Delić iz Šljivovice. Imali smo svega dve puške i dva revolvera. Svi drugi koji su trebalo da dođu odbili su. Ja sam otišao u Užice u Okružni komitet i tražio sam da nam pošalju 10-12 radnika da bi četu brojno pojačali, koja bi predstavljala privlačnu snagu i za druge ljude. Drugovi su prihvatili taj predlog i naša četa je brojala 20 i nešto ljudi. Došla su nam i trojica oficira.

Posle toga bio sam jedno vreme u štabu Užičkog odreda, a zatim u septembru sam otišao u Ariljsku četu kod Steve Čolovića. To je u to vreme bila najbolje organizovana četa, jer je Steva bio iskusan revolucionar, vrlo energičan, koji je robijao zajedno sa Titom, Mošom Pijade i Rodoljubom Čolakovićem. Potom sam prešao u Požešku četu u selu Godoviku, gde sam u jednom kukuruzu 10. septembra u prisustvu Rodoljuba Čolakovića, člana Glavnog štaba Srbije, određen za zamenika političkog komesara Užičkog partizanskog odreda."

Posle povlačenja Nemaca iz Užica i Požege, u Požegu su prvi ušli četnici Draže Mihailovića, 22. septembra. Oni su poslali svoju delegaciju sa kapetanom Milošem Glišićem u selo Godovik da pregovaraju sa partizanima o saradnji i da oni ostanu u Požegi. Međutim, Milinko Kušić, komesar Užičkog odreda, i Krcun, uhapsili su ovu delegaciju, a partizani su ušli u Požegu bez otpora četnika. Kako su posle dva dana partizani ušli u Užice, Krcun je došao tamo da organizuje život u oslobođenom gradu: komandu mesta, narodnooslobodilački odbor, kao i odeljenje za borbu protiv pete kolone. Jedna od prvih aktivnosti bila je svečana sahrana devet poginulih boraca u borbama pre oslobođenja grada, 2. oktobra.

Na toj sahrani pored ostalih, govorio je i Krcun: "Pred vama smrt nije bila ništa. Hrabro ste joj prkosili čak i onda kad vas je bilo 40 protiv 500. Vi ste pali, mi idemo dalje. Svesni smo koliko smo u vama izgubili, jer su nam danas u vreme kad borba nije završena, kad je tek otpočela više nego ikada potrebni ljudi od čelika."

Od prvog dana ustanka on je užičke radnike i seljake pripremao za dugu borbu koju samo mogu izdržati upravo ti ljudi od čelika koji se ne boje smrti. "Moj zadatak u Užicu je bio borba protiv pete kolone. To je bio zadatak zamenika komesara i ja sam počeo da hapsim izvesne ljude koje sam smatrao petokolonašima a mnoge su dovodili partizani sa raznih strana."

Ubrzo po Krcunovom dolasku u Užice, 7. oktobra Narodni sud je objavio saopštenje da je osudio na streljanje osam neprijatelja srpskog naroda, "koji su poznati svim građanima Užica kao petokolonaši. "Mi nećemo stati na pola puta", kaže se u tom saopštenju, "kaznićemo sve one koji su ranije i koji danas služe neprijatelju".

"Iza toga posle nekoliko dana došao je Vrhovni štab sa drugovima Titom i Rankovićem. Tada sam prvi put video druga Tita, Rankovića, Kardelja i sve ove naše drugove. Ja sam uglavnom radio ovaj posao oko pete kolone, drug Ranković mi je u tome pomagao, hapsili smo i kažnjavali najokorelije petokolonaše."

Poznanstvo sa Rankovićem 1941. u Užicu bilo je za Krcuna sudbonosno jer ga je on usmerio da se bavi službom bezbednosti i u tom pogledu Krcun je bio najbliži Rankovićev saradnik od 1941. pa do izbora za predsednika Izvršnog veća Srbije, 1963. godine. Za Krcuna Partija i revolucija bile su i ostale najvažnije u životu. Ranković kao dobar organizator je brzo uočio tu Krcunovu privrženost Partiji i spremnost da izvrši i najteži zadatak koji mu se poveri. Krcun je bio zadužen ne samo da brine za bezbednost Vrhovnog štaba, nego i da sve uhapšene ispituje i da vrši selekciju. U užičkom zatvoru imao je posebnu sobu za istrage, tu je i spavao. Borba protiv neprijatelja raznih vrsta od agenata Gestapoa, kvislinga i četnika bila je izuzetno teška i zahtevala je neprekidnu budnost. Za svoje saradnike birao je beskompromisne ljude. Prema njihovom pričanju, postavljao im je samo jedno pitanje:

"Jesi li spreman da ubiješ za revoluciju?" Oni koji su pokazali spremnost da to urade određivao je za egzekutore osuđenih neprijatelja. Krcun je isporučivao dokaze za svakog uhapšenog petokolonaša ali on nije izricao presude jer su postojali vojni revolucionarni sudovi, a i sudska sekcija pri gradskom narodnooslobodilačkom odboru.

U zatvoru kod Krcuna nalazili su se ljudi različitih političkih opredeljenja, od onih koji su sarađivali sa okupatorom preko kvislinga do četnika, od početka novembra 1941, ali i bivši frakcionaši, pristalice Sime Markovića koji su proglašeni trockistima. Zahvaljujući mreži svojih saradnika saznavao je za zločine četnika i njihove namere. Do njega su stizali izveštaji partizanskih jedinica ali je prikupljao informacije i sa saslušanja zarobljenih i otkrivenih neprijateljskih vojnika i agenata.

U istragama pomagala mu je desetina ljudi, zatvorskih stražara, koje nazivah, istražno odeljenje. Tokom prikupljanja informacija Krcunovi saradnici su otkrili da je šef železničke stanice prokazivao okupatoru pripadnike NOP-a. Kad je uhapšen došao je Krcunov školski drug da ga moli da šefa pusti iz zatvora. Krcun mu je odgovorio: "Ne, ne možemo biti sentimentalni, ni neprijatelji nisu prema nama. Izdajnike moramo nemilosrdno kažnjavati.


PRVO HAPŠENjE ČETNIKA

KAD je Krcun saznao da su dva oficira stigla automobilom u Kosjerić naredio je da mu ih dovedu. Jedan od njih bio je Nedićev oficir a drugi major, Pipan Dražin, obaveštajni oficir. U zatvoru je zadržao Nedićevog oficira, a Pipana je pustio jer su u to vreme partizani sarađivali sa četnicima. Samo nekoliko dana kasnije, u Užicu je uhvaćen četnički kurir koji je došao da obavesti četničku komandu u gradu o predstojećem napadu četnika, Krcun je naredio svim pozadinskim jedinicama da uhapse osoblje četničke komande mesta što je i učinjeno na sam dan napada četnika na Užice 1. novembra 1941. godine.