IZ sadržaja većine pisama vidi se da je Krcun izražavao ljubav i brigu o supruzi Zini, a kad su počeli da dobijaju decu najpre prema kćerki Vidici, zatim i dva "klipana" Relji i Srđi. Najsadržajnija pisma Krcun je napisao prilikom putovanja sa Titom u Aziju i Afriku. Usamljen u kabini broda imao je dovoljno slobodnog vremena da razmišlja o sebi i porodici ali i svome mestu u politici i da piše opširna pisma. Kad je ostajao sam sa sobom bio je ophrvan brigom o porodici i Srbiji pa je Zini pisao: Još kad ne bi o tebi mislio i o zemlji Srbiji bio bi smireniji i bilo bi još bolje i da ga jedino ona i lov smiruju. Kad je trebalo Zina da se porodi drugi put pisao joj je: Ipak mislim da ja i ti ne možemo ovom svetu ništa bolje ostaviti od nje (kćerke) i ovog drugoga. Ovo me ispunjava nekom srećom. Rodi mi još jedno kao ona pa šta bilo. Voleo bi da bude muško. Rodi još ovo, a potom ćemo voditi samo ljubav i ljubav. Želeo je da on da imena svojim sinovima pa je u duhu srpske tradicije dobio Relju Krilaticu i Srđu Zlopogleđu.

U PISMU iz februara 1959. godine piše samokritički o sebi: Imaš ti četvoro naivne i sentimentalne dece. Ja znam kako je tebi i zašto ti nikad ne govoriš o tvojim mukama. Mnogo puta u životu sam se setio tvojih suza. Najviše sam ih ja izazvao. Bilo je veruj da sam ih osećao i osećaću dok sam živ samo pored svega nije to takvo zlo kakvih ima. Ja znam kako izgledaju moje glupe šale. Nastojaću da ih ne pravim. Kad bih ja imao neku slabu ženu kao ja, to bi bio pakao.

Bilo mu je žao što je zbog službenih razloga duže bio odvojen od porodice: Uvek tako nešto na brzinu i u trku. To mi je strašno žao, mislim da kad ostarimo onda ćemo uvek biti zajedno i imaćemo dosta vremena, ali ćemo biti stari, zar nije taj život bezobziran i surov... Šta ćeš ljudska je sreća obično varljiva, ma kako je dotakneš ona se izmigolji i nestane. U pismima Krcun je Zini saopštavao i svoje strahove: Bojim se da u ovoj eri dekadencije ne postanem pristalica nekog konformizma ili nešto drugo. Ne volim prazan život. Volim ga punog makar bio ispunjen nesrećama... Vremena su svakojaka koliko je ostalo ne znam ali što je ostalo koristiti što više. U poslednjem pismu iz Etiopije, gde je u lovu ubio lavicu: Sve se bojim da nam je još malo ostalo. Ovo je svakako jedno bolesno stanje. Ima dosta lepih planova kako da provedemo sledećih dvadeset godina.

ZINA mu je u pismima odgovarala: da ga željno iščekuje. Kažu da je povremen rastanak dobar, izgleda da jeste ali ne ovako dugo. Ipak imam nešto lepo kad mislim o tebi. Hvataju me neka sentimentalna raspoloženja ali opet lepa. A ja te mnogo volim i čekam.

Oboje nisu voleli dosadni činovnički državni posao. Zina: Meni je kancelarija takav teret da kad pomislim da bi mi to morao biti sadržaj života potpuno se demorališem.

Krcun: Ni meni nije lako ići u kancelariju i raditi dosadne poslove. Što bi nama bilo lepo kad bi mogli da radimo što hoćemo. Ti znaš da mi je politika bila uvek odvratna, začudo kako to izgleda ponekad kad prestane revolucija. Ja sam u politiku ušao radi svoje osetljivosti. Sad sam tu i moram izdržati. Nas dvoje se moramo držati da odigramo igru do kraja. To je uostalom jedino časno.

KRCUN je umeo kao svi kafanski ljudi lepo da priča, bio je pravi kozer, ali nije voleo da piše sem supruzi i deci iako je za to imao smisla. Posebno nije voleo da piše ekspozea koja je kao potpredsednik Vlade Srbije podnosio Skupštini Srbije a ni teoretske članke i uopšte malo je ostalo njegovih objavljenih članaka. Zini piše: Namučio sam se kao đavo oko ekspozea za Skupštinu...

Bio je i dalje emotivno vezan za Tita i Rankovića. U pismima iz Azije i Afrike piše o Titu: da je svuda veličanstveno dočekan. Bilo je vrlo ozbiljnih i korisnih razgovora. Tito je vrlo zadovoljan i dobro raspoložen i najviše drži moral celoj ekipi u svakom pogledu. Ljuti se ponekad na komentare sa istoka o ovoj poseti. Oni ga prosto izazivaju da nešto kaže ali on to neće. Tito je zaista velika sila, mi svi popadamo i zabušimo, on samo gura.

O SEBI je Krcun pisao da se nalazi na prekretnici. Kao iskusan obaveštajac on je to u pismima Zini samo nagoveštavao. Radilo se u preispitivanju njegovog učešća i uloge u revoluciji i u jednopartijskom sistemu, a posebno mesta i uloge Srbije u Jugoslaviji.

Iz Krcunove porodične prepiske sagledavamo sasvim drugog Krcuna u zrelom godišnjem dobu ispunjenog ljubavi prema porodici i ljudima za razliku od mladog Krcuna koji je učestvovao u revoluciji surovo se obračunavajući sa kontrarevolucionarima za vreme rata i neistomišljenicima u Partiji za vreme IB. Krcun je bio složena i protivrečna ličnost širokog dijapazona od surovosti do sentimentalnosti. S jedne strane uništavao je ljude koji su se suprotstavili revoluciji na njenom putu ka pobedi za vreme rata i posle njega, a s druge strane pomagao je ljudima koji su se našli u nevolji, posebno borcima koji se nisu snašli posle rata. Bio je osetljive prirode i nemirna duha.

MELANHOLIK koga su razjedale razne suprotnosti sa povremenim depresijama i glavoboljama zbog sukoba sa ljudima. Da nije bilo revolucije po svom habitusu verovatno bi bio umetnik, pa nije čudo da su njegovi sinovi slobodni umetnici. Nije uspeo da se ostvari kao političar. Zarobljenik politike maštao je o slobodi i mirnom porodičnom životu. Za sebe je govorio da nije veličina, ali mu je smetalo što se bavio sitnim poslovima bezbednosti, a ne diplomatijom zbog koje je upisivao Visoku novinarsko-diplomatsku školu i učio engleski jezik.

Sve sudare koje je doživljavao u društvu amortizovao je ljubavlju prema porodici, koja mu je bila uzvraćena. Intuitivno je predosećao da će doživeti slom u politici i da će tragično završiti svoj život. Srpski narod ga je voleo na poseban način stvarajući od njega legendu, pa je Krcun koji je za sebe govorio da je kukavica postao tragični srpski junak druge polovine dvadesetog veka. Krcunova porodična prepiska približava nas istini ko je bio kontroverzni Krcun sa svim svojim protivrečnostima.


SUKOB SA FEDERALNOM VLAŠĆU

KADA je u zrelom životnom dobu shvatio da su iznevereni ideali revolucije, kajući se za greške koje je počinio prema svom narodu u revoluciji, okrenuo se njegovoj tradiciji i istoriji i posebno borbi za mesto i ulogu Srbije u Jugoslaviji zbog čega je došao u sukob sa ljudima iz federalne vlasti.


SUTRA: KRCUN ASKETA I REVOLUCIONAR