OBRAČUN sa preživelim neprijateljima tekao je u tri faze. Posle "divljih čišćenja", do 1946. godine, slomljena je vanfrontovska opozicija, zatim u drugoj fazi frontovska i sve što se moglo podvesti pod "saputnike revolucije", na kraju od 1948. do 1951. godine i neprijatelji u samoj Partiji.

Posebno značajnu ulogu u procesu učvršćivanja vlasti imali su sudski procesi. Suđenja generalu Mihailoviću, nadbiskupu Stepincu, ili recimo Dragoljubu Jovanoviću bila su sve samo ne pristojna. Najgore od svega, tako montirana ostavila su prostora za eksploataciju i zloupotrebe do današnjih dana.

Uzmimo samo slučaj nadbiskupa Stepinca, nova komunistička vlast njegovo suđenje nije vezivala sa događajima iz rata, njegov blagoslov Pavelićevoj vlasti u NDH, zločine katoličkih svaeštenika i pokrštavanje na desetine hiljada Srba pravoslavaca.

MILOVAN Đilas piše da Stepinacu ne bi ni bilo suđeno da nije zajedno sa biskupima nastavio sa opozicionim delovanjem protiv novih vlasti. Proces protiv njega je započeo petnaest meseci posle rata, u međuvremenu je Stepinac odlazio na prijeme kod Tita, Vladimira Bakarića... Posle sukoba sa Staljinom, zbog pokušaja da se pridobije naklonost Zapada, režim je našao kompromisno rešenje, kazna nadbiskupu nije ukinuta, već je on interniran u svoje rodno selo.

U neophodnost obračuna sa Dragoljubom Jovanovićem sumnjao je čak i Aleksandar Ranković, tištao ga način na koji je optužen i izveden na sud. Sam sudski proces, drugi čovek nove Jugoslavije okarakterisao je kao "dosta nategnut". Prosto, radilo se o stihiji, proleterijat je, upamtiće Jovanović reči Slobodana Penezića, uništavao svakog ko stane na put njegovoj revoluciji. Čak iako je, poput lidera "levih" zemljoradnika, njen saputnik.

KASNIJE su greške uviđane, Krcun ih je bar uviđao, ali se vreme nije moglo vratiti. I baš će Jovanovićevi u svojoj knjizi sećanja "Ljudi, Ljudi..", kao najbolji svedok teškog vremena, zapisati da je Krcun bio čovek "sevapa i inata", "hleb i otrov", sa kojim je svako bio načisto i kome se niko uzalud nije obratio. Nije li to neka vrsta abolicije za Slobodana Penezića.

Konkretan politički uspeh u tim poratnim godinama imale su agrarna reforma i nacionalizacija. Prva je rešila mnoga socijalna i ekonomska pitanja, ali je u isto vreme sa kolonizacijom i kolektivizacijom pokrenula demografski slom sela. Samo u prvoj deceniji posle rata preko devet miliona ljudi potražiće bolji život van seoskih sredina. Nacionalizacijom je stvoren državni sektor privrede, razvlašćeno i slamano građanstvo.

S DRUGE strane, vlast je pripremila petogodišnji plan sa namerom da prevaziđe zaostalost, obnovi zemlju, podigne standard stanovništva, ubrza razvoj. Uspeha je bilo, ne onoliko kako je zamišljano. Pokazalo se da plan u mnogim elementima nije realan. Zemlja je imala tehničku i kadrovsku osnovu, naravno, daleko od idealne, no, problem je ležao u naglosti, prenapregnutosti, neskladu, procenama se pristupalo sa mnogo emocije, propagande.

Poteškoće u obnovi ratom opustošene zemlje, industrijskom razvoju i prevazilaženju zaostalosti, u dobroj meri, dolazile su i kao posledica spoljne politike. Prve poratne godine donele su Jugoslaviji konflikt sa Zapadom, ne samo oko Trsta, već i zbog pomoći grčkoj levici u tamošnjem građanskom ratu.

POTENCIJALNA žarišta zbijala su redove, ali su istovremeno predstavljala veliki, neizdrživ napor. Ideološki i ekonomski vezana za Sovjete, vlast je odbila Maršalov plan, a s druge strane podrška iz Moskve nije bila dovoljna da obezbedi neophodna sredstva. Sav teret slomio se na poljoprivredi, narod je teško živeo.

A onda, s proleća 1948. godine usledio je šok. Raskid sa vodiljom, centrom, moćnim mentorom i zaštitnikom. Zatim potpuna izolacija i usamljenost. I novo iskušenje, zbog svoje prirode teže od svih dotadašnjih.

EVO jednog poratnog Krcunovog pisama, pisanog prvih dana januara 1946. godine. On se nalazio u Beogradu, Zina na lečenju i odmoru u Niškoj banji. Upravo tada mladi bezbedonosni organi nove Jugoslavije vodili su svoju najvažniju bitku, akciju hapšenja komandanta JVuO, generala Dragoljuba Mihailovića. Prirodno, Krcun kao šef Ozne za Srbiju nije mogao ni pomišljati na odmor.

Draga Zina,

Još neki dan sam dobio tvoje kratko pismo u kome javljaš da si stigla i gde se nalaziš. Ja sam hteo da dođem u nedelju, ali se nisam usudio da tražim neko odsustvo. Sada imam ovakvu nameru, da dođem za Božić dole umesto da idem kući. U tom slučaju bi došao u nedelju pa bi se zajedno vratili 8. ili 9. ako si ti ostala na tome da dođeš za plenum. Sinoć sam razgovarao sa Ratom (Rato Dugonjić). On pita kako si ti i kaže da možeš doći za plenum pa se opet možeš vratiti dole, ako ti je dobro, a ako nije da ideš na neko drugo mesto.

Ja se sa ovim slažem. Ne znam šta ti misliš ali se nadam da ćeš se sa mnom složiti.

Kod naše kuće je sve dosta dobro. Stana (Stana Tomašević) je malo bolesna. Brana se žali što tebe nema jer ne može sa nama dvojicom da izađe na kraj. Stana je obično na našoj strani. Nismo još našli neku kuvaricu pa je stanje u pogledu hrane pogoršano.

Pisala ti je Verka (Verka Škurla Ilijić, književnica iz Dalmacije). Nisam mogao da ti pošaljem ovo pismo, jer je kod kuće.

Ovamo nema ništa naročito novo. Bio je doček Nove godine. Bilo je dobro. Kako si ti? Da li se planski odmaraš, jesi li zadovoljna Niškom banjom? Ovo me interesuje jer je to moj izbor. Pita me neko veče Ljubinka (Ljubinka Milosavljević) gde mi je žena, a ja kažem otišla u banju. Ona se smeje, misli da se šalim. Nemoj da se ljutiš jer se ja samo šalim.

Dobro koristi ovo vreme za odmor. To je ipak momentalno najvažnije. Stana se o meni dobro brine, uvek mi raspremi krevet i naloži vatru. Odgovori mi šta misliš o mojim predlozima ako bude bilo vremena do nedelje.

Tebe mnogo pozdravlja i voli

Krcun

IZ NAVODA u pismu vidi se da se Rato Dugonjić, prvi čovek omladine Jugoslavije, raspituje za Zinu zbog plenuma USAOJ, jer je Zina u Drvaru izabrana u Centralni odbor ove organizacije. Treći plenarni sastanak počeo je u Beogradu 10. januara i vlasti su mu dale veliki publicitet. Skup je trajao četiri dana, u ime Narodnog fronta pozdravio ga je Blagoje Nešković, dok je delegacija plenuma išla i na prijem kod Tita.