ENGLESKE dipomate su nastavile tokom 1884. i 1885. godine ofanzivu kod Porte u pogledu amnestije uglednih, a nevino osuđenih Srba iz Stare Srbije. Tako je diplomata Vindhem decembra 1884. pisao da je prosledio notu lordu Grenvilu u kojoj se navodilo da je britanski poslanik u Carigradu apelovao na sultana u prilog hrišćana iz Stare Srbije koji su optuženi na osnovu optužbi Omer-efendije. Vindhem je dobio nalog da ponovo interveniše u prilog tih kako se navodilo nesrećnih zatvorenika koji su prebačeni iz zatvora iz Soluna u zatvor Sent Žan u Akri i u druge zatvore u Maloj Aziji, od kojih su neki oboleli ili umrli.

Napori usmereni na amnestiju nedužnih hrišćana iz Kosovskog vilajeta nisu urodili plodom ni sledeće godine kada je Viljem Vajt, britanski ambasador u Carigradu izvestio markiza Solzberija da je Porta odbila da amnestira grupu hrišćana iz Stare Srbije utamničenih u Maloj Aziji, i za koje su posebnom notom intervenisali britansko ministarstvo inostranih dela i poslanstvo u Carigradu. Ti diplomatski neuspesi nisu obeshrabrili britansku diplomatiju koja je i narednih godina nastavila da interveniše u prilog nedužnih Srba.

O USLOVIMA života i postupanja prema uglednim Srbima u turskim zatvorima ostao je popriličan broj arhivskih dokumenata. Karakteristična su dva izveštaja Džona Blunta iz aprila i juna 1884. godine upućena Frederiku Daferinu, engleskom poslaniku u Carigradu o položaju i broju zatvorenih Srba i drugih hrišćana u zatvorima u Solunu, koje je sastavio njegov pomoćnik Ginis, a na osnovu impresija koje je stekao prilikom posete tim zatvorima. U prvom izveštaju uglavnom se uopšteno govorilo o veličini zatvora, uslovima života i načinu postupanja prema zatvorenicima. Ginis navodi brojku od četiristo četrdeset osuđenika sa teritorije Solunskog, Bitoljskog, Kosovskog i Janjinskog vilajeta, pri čemu je najveći broj njih kazne služio zbog ubistva, razbojništva i ozbiljnih političkih prestupa. Zatvor čini ogromna kula (Bela kula) koja podseća na Galata kulu u Carigradu.

Pored zatvora nalazi se i bolnica u kojoj leži dvadeset lica od koji su samo četvoro iz zatvora Bela kula, dok drugi služe kazne u drugim solunskim zatvorima. Bela kula se sastoji od šest spratova i na svakom od njih se nalazi jedna prostorija gde boravi pedeset do šezdeset zatvorenika. Većina tih prostorija je dobro osvetljena i provetrena, a samo jedna od njih nema prozore. Na poslednjem šestom spratu se nalaze uglavnom najgori zatvorenici, a Blunt izričito kaže da su to Albanci. Stražari unutar zatvora ne nose oružje jer se plaše da bi moglo da dođe do pobune i otimanja oružja.

U DRUGOM izveštaju sastavljenom nekoliko meseci kasnije nailazimo na daleko više konkretnijih podataka o broju zatvorenika hrišćana iz Kosovskog vilajeta u svim solunskim zatvorima i ophođenju zatvorskih vlasti prema njima. Tada je u tamošnjim zatvorima boravilo sedamsto sedamdeset pet zatvorenika od toga petsto pedeset pet je osuđeno, a dvesto dvadeset pet je čekalo suđenje.

Od ove brojke njih četiristo četrdeset sedam se nalazilo u Beloj kuli, a tristo dvadeset osam u Zandan zatvoru. Što se tiče nacionalne strukture dvesto šezdeset troje su muhamedanci, četiristo osamdeset pet hrišćani i dvadeset sedmoro Jevreji.

U POGLEDU teritorijalne raspodele šeststo devedeset su iz Solunskog vilajeta, od toga njih dvesta šezdeset dvoje muhamedanaca, četiristo jedan hrišćanin a dvadeset sedam Jevreja, dok je sa prostora Kosovskog i Janjinskog vilajeta bilo osamdeset pet zatvorenika i to jedan muhamedanac i osamdeset četiri hrišćanina.

Prema gruboj proceni Blunta iz Kosovskog vilajeta je u centralnom solunskom zatvoru bilo četrdesetak zatvorenika. Blunt takođe u izveštaju navodi da što se tiče zatvorenika hrišćana iz Kosovskog vilajeta, veruje da su osuđeni na osnovu fabrikovanih optužbi otpadnika Omer-efendije. Takođe, navodi da osuđenici nisu imali fer suđenje.

Konzul Džon Blunt je izražavao nadu da će nedužni hrišćani biti amnestirani od strane sultana temeljeći to uverenje na nedavnoj sličnoj odluci sultana kada su pomilovana dvesta pedeset dva lica od toga sto sedamdeset osam muhamedanaca i sedamdeset četiri hrišćana, od kojih su deset bili sa teritorije Kosovskog vilajeta.

PORED britanskih zvaničnika tih godina je o nesretnoj sudbini zatočenih Srba iz Stare Srbije pisao i čuveni engleski arheolog Artur Evans, na osnovu utisaka sa svojih putovanja po Staroj Srbiji. O svom putovanju na Balkan i poseti Staroj Srbiji sastavio je i dva izveštaja od kojih je prvi datirao sa jul 1883, a drugi 11. avgust 1883, Skoplje. Oba ova izveštaja su dostavljena Edmondu Ficmorisu, podsekretaru za spoljne poslove i Džordžu Vindhemu, ambasadoru u Carigradu. U izveštaju se navodi da se na tamošnjim prostorima često dešava da se zbog političkih optužbi hapse i deca i navodi primer sedamnaestogodišnjeg Todera Milea iz Skoplja koji je napisao pismo prijatelju u Bugarskoj u kome je opisao neke od nevolja kojima su izloženi hrišćani.

Pismo je dospelo do turskih vlasti, dečak je uhapšen i sproveden u Prištinu, a zatim sa još trista zatvorenika prebačen u Aziju. Očigledno je da se radilo o grupi pravoslavnih hrišćana koji su pod lažnim optužbama osuđeni i prebačeni u turske zatvore. Evans u svom izveštaju dalje navodi da su svi kontakti između osuđenika i njihovih familija prekinuti i jedina informacija o njima je stigla od jednog srpskog učitelja koji je uspeo da pomogne. Nesumnjivo reč je o Đorđu Kampereliću.

BILANS petogodišnjeg delovanja prekog vojnog suda (urfije) u Prištini na čelu sa zloglasnim Ibrahim-pašom bio je zastrašujući. Procenjuje se da je bez suđenja, a pod optužbom za veleizdaju poklano oko sedam hiljada Srba, dok je između dvesta četrdeset jednog i trista najuglednijih predstavnika srpskog naroda osuđeno na zatvorske kazne od pet do sto jedne godine zatvora.

U želji da onemogući srpski nacionalnooslobodilački pokret i zastraši njegove protagoniste, Porta je pribegla dobro oprobanom metodu zastrašivanja, pretnji, i kažnjavanja najistaknutijih predstavnika Srba u različitim segmentima političkog, privrednog, društvenog i kulturnog života. Zato i ne treba da čudi da su se na meti našli najbolji srpski intelektualci, profesori, učitelji, ali i trgovci, zanatlije, seoski kmetovi i svi oni koji bi zbog svog autoriteta i ugleda mogli da mobilišu srpski narod u borbi za njegovo nacionalno oslobođenje i integrisanje sa svojom maticom.

MEĐUTIM, zahvaljujući diplomatskom delovanju ruskih i britanskih poslanika i diplomata, a pre svega Ivana Jastebova i Sent Džona koji su vršili neprestani pritisak na turske vlasti, one su na kraju popustile i amnestirale odnosno oslobodile nevino zatočene Srbe koji su ležali u turskim zatvorima od Soluna do Akre u Siriji.


SULTAN PROGLAŠAVA AMNESTIJU

O nemilosrdnom postupanju prema zatočenim Srbima i užasnim uslovima života postoje brojna dokumenta diplomatske korespondencije koja su britanske diplomate u Srbiji ali i u Turskoj neprestano slale u London od 1880. do 1888. godine.

Cela stvar je napokon rešena aktom o amnestiji koju je sultan doneo 1888, a zahvaljujući upravo posredovanju ruske i britanske diplomatije to pitanje nije skinuto sa dnevnog reda. Tada je najveći broj Srba pušten kućama, mada su neki ostali zatočeni sve do 1892. godine.