TOKOM pet godina oko tristo Srba, najuglednijih trgovaca, zanatlija, učitelja, intelektualaca je osuđeno pred turskim prekim i vojnim sudovima. Glavna tačka optužnice je bila spremanje zavere protiv Turske, a u sklopu toga održavanje tesnih kontakata sa političkim i vojnim vlastima u Srbiji. Zanimljivo je da je glavni svedok u svim ovim nameštenim sudskim procesima bila ista ličnost, Omer-efendija odnosno Nikola (Nikolica) Atanasijević ili Đurišić, zavisno od toga kako se navodi u izvorima i literaturi. Ova krajnje kontroverzna ličnost, inače Cincarin iz sela Golinje iz Bitoljskog vilajeta, imao je dvadeset sedam godina i prvobitno je bio u službi srpske vlade ali je usled sukoba oko novca prebegao u Tursku u jesen 1881, primio islam, dobio ime, Omer-efendija i stao u službu turskih vlasti.

Njegov zadatak je bio da denuncira ugledne srpske domaćine i nacionalne radnike, a vremenom je postao glavni svedok na montiranim političkim procesima protiv Srba u Staroj Srbiji. Svojim nečasnim postupcima naneo je veliko zlo srpskom nacionalno-oslobodilačkom radu u Kosovskom vijaletu i šire odnosno zahvaljujući njemu po rečima Petra Kostića oko tristo ljudi je oklevetano, odnosno osuđeno na kraće ili duže vremenske kazne, neki i na doživotnu robiju, a jedan broj zatvorenika je umro na izdržavanju kazni.

BRITANSKE diplomate su, pored zvaničnih kontakata sa turskim i srpskim vlastima u vezi sa sudbinom uhapšenih Srba i njihovim položajem, i preko privatnih kanala bile i u vezi sa članovima porodica uhapšenih. Zahvaljujući depeši Sidnija Lokoka od 31. decembra 1882. znamo da je lično on tih dana razgovarao sa ženom jednog od uhapšenih koji je osuđen na deset godina teškog zatvora u tvrđavi Akra u Siriji. Reč je o čuvenom Đorđu Kampereliću, učitelju Prizrenske bogoslovije. O slučaju Kamperelić, Lokok je razgovarao i sa Halid-begom, koji je očigledno bio dobro upoznat s tim slučajem.

Halid-beg je potvrdio da je većina uhapšenih poslata u veliku tvrđavu Akra gde će biti izložena prinudnom radu, i toploj i nezdravoj klimi. Njegov stav je bio da je njihova krivica dokazana i da žali što su dobili male kazne.

Tokom 1883. godine napori britanskog poslanstva u Beogradu i konzulata na teritorijama evropskih vilajeta Turske bili su usmereni na neprestano vršenje pritiska na tamošnje vlasti da amnestiraju osuđene Srbe odnosno da im se olakšaju uslovi života u kazamatima.

U opširnom izveštaju Sidnija Lokoka Forin ofisu sredinom aprila 1883. godine, upozorava se o mnogobrojnim povredama prava, o nepravednom i okrutnom postupanju protiv lica čija je glavna krivica što su nezadovoljni vlašću. Lokok je smatrao da se radi očigledno o miroljubivim pojedincima koji su uhapšeni i bačeni u nezdrave kazamate bez mogućnosti da se brane ili da pozovu svedoke.

U ovom izveštaju detaljno je predstavljen slučaj profesora Đorđa Kamperelića iz Prizrena koga opisuje kao ličnost koja je vrlo poštovana i koja ima puno prijatelja u Srbiji. O njegovoj ali, i sudbini drugih zatvorenika saznao je iz ličnog razgovora koji je obavio s njim.

SIDNI Lokok podvlači da je Kamperelić takođe uhapšen na osnovu izjave ozloglašenog Omer-efendije koji ga je teretio da je bio srpski špijun, održavao političke veze sa ličnostima u Srbiji, da je posetio Beograd 1880. godine za vreme odmora i da je tom prilikom primljen od kneza Milana koji mu je dao dvesto dukata i odlikovao ordenom Takovskog krsta. Teretio se i da je tom prilikom posetio nekoliko crkvenih i vojnih ličnosti visokog ranga u Beogradu, da je bio na čelu revolucionarnog komiteta i koristio novac za pripremu ustanka protiv Porte.

Pre nego što mu je izrečena kazna od suda je dobio ponudu da bude oslobođen optužbi kao i da bude zaposlen i dobije veliku platu, samo ako otkrije sve svoje prijatelje koji imaju političke veze sa Srbijom. Pošto je sve te primamljive ponude odbio, posle nekoliko meseci provedenih u zatvoru u Prizrenu i Prištini za koje vreme su uhapšena i druga lica zbog istih optužbi na osnovu svedočenja Omer efendije od kojih su dvojica umrla od zatvorske groznice, Kamperelić je osuđen na deset godina teškog rada u tvrđavi Akra.

NAKON godinu dana prebačen je u zatvor u Solunu, a zatim brodom, uz pratnju turskog žandarma, poreklom iz Hercegovine za Akru. Za vreme puta njegov čuvar i on su se dogovorili da zajedno pobegnu, i umesto u Akru brodom su se zaputili ka Aleksandriji, odakle je Kamperelić otišao za Krf i Cetinje gde se predao tamošnjim vlastima i zatražio pasoš i nešto novca za odlazak u Srbiju. To su crnogorske vlasti odbile i naredile mu da napusti Crnu Goru.

Odatle je produžio za Kotor gde je na osnovu telegrama sa Cetinja uhapšen pod optužbom da je bio umešan u Hercegovački ustanak. Uspeo je da obavesti svoje prijatelje u Beogradu telegramom gde se nalazi. Zahvaljujući austrijskom poslaniku u Beogradu je oslobođen i sa pasošem stigao u Beograd.

MINISTAR spoljnih poslova Srbije tih dana uputio je izveštaj o tome šta Kamperelić sve zna o trenutnoj sudbini nekoliko njegovih drugova koji su ostali u zatvoru. Naveo je i slučaj torture koja se primenjivala da bi se zatvorenici naterali da odaju svoje drugove. Međutim, engleski diplomata je sumnjao u te vesti, jer nije bilo svedoka o tome šta se dešavalo unutar zidina zatvora.

Na osnovu izjave Đorđa Kamperelića, Lokok je i 12. septembra 1884, sastavio iscrpan izveštaj koji je prosledio u London o grupi od dvadesetak uglednih Srba iz Stare Srbije koji su takođe na osnovu tendencioznih i lažnih svedočenja Omer-efendije izdržavali teške i rigorozne kazne zatvora u Akri u Siriji.

Njihova navodna krivica je bila što su prenosili tajna pisma i druge stvari u i iz Srbije. Lokok na kraju ovog izveštaja iznosi važan podatak o dvesto Srba koji su na osnovu lažnog svedočenja Omer-efendije o pripremama zavere protiv turskih vlasti pohapšeni i strpani u zatvore.


SRBI U TURSKIM KAZAMATIMA

U ZLOGLASNOJ tamnici u Akri nalazili su se: Grigorije Dimitrijević, rodom iz Štipa, učitelj u Radovišu koji nije pristao da potkaže bilo koga i zbog toga je zadržan u zatvoru u Prištini, zatim prota Danče iz Vučitrna, osuđen na doživotnu robiju sa teškim radom. Josif Studić rođen u Vučitrnu učitelj u Gnjilanu, osuđen je na osam godina teškog rada, dok su braća Tasa i Manasije Stajković trgovci iz Gnjilana osuđeni na pet ili deset godina teškog rada. Jovan Denić rodom iz Vučitrna, trgovac iz Gnjilana, osuđen je na osam godina teškog rada, i prebačen u zatvor u Carigradu, dok je Laza N., mehandžija poreklom iz Vučitrna, osuđen na šest godina teškog rada. Dimitrije Pandilović, handžija iz Kumanova, osuđen je na petnaest godina teškog rada, Mihailo Popović, učitelj iz Kumanova, na pet godina teškog rada, a pop Cvetan, rođen u Vranju, parohijski sveštenik u Preševskoj kazi, na deset godina teškog rada. Prota Atanasije rodom iz Štipa, osuđen je na deset godina teškog rada, Božin, zidar iz Kičeva, na sedam godina teškog rada, a Stevan Arsić iz Prištine na osam godina teškog rada. Danko Krstić trgovac iz Gnjilana i Stevan Vučić iz Prištine umrli su u zatvoru u Prištini od tifusa. Što se tiče Pere Dimitrijevića, vaspitača iz Kumanova, Zafira N., vaspitača iz Kičeva, i Josifa Popovića, filologa iz Pljevalja, oni su uhapšeni kao putnici i do prelaska Kamperelića u zatvor u Solun nisu osuđeni.