DRAGI naš mlazni ili elisni ili ko zna već kakav budući prijatelju,

Ove se nedelje nije bogzna šta dešavalo, a da je vredno zlostavljanja tastature. Zvezda je nadmoćnim bunkerom ponizila sa 0:0 uvek neugodnog protivnika, jedan opozicioni sindikalac se sam sa sobom dogovarao o stepenu sopstvene društvenomrežne neuroze, a kanda će se i hitno usvajati Zakon o skoku cene evra (pardon, menjati ranija regula o smanjenim penzijama). Ništa što zadovoljava hiljade karaktera potrebnih za popunjavanje ovog prostora. Kad, gle! Iz Kine stiže vest da ćeš se Ti - ili pak neki Tvoji delovi - proizvoditi ovde kod nas. Te ćemo se tako, reče neko u kreiranju alibija za Tvoje lokalno rodežestvo, i mi priključiti Četvrtoj industrijskoj revoluciji. E pa, Ma Ša La, što bi rekli Kinezi, revolucionari stari.

SIGURNO si primetio da smo malo podigli obrvu na vest koja se o Tebi pronela. Da smo to učinili istovremeno, oblake bismo rasterali strujanjem nadobrvnog vazduha, no nema ni veze što nismo, jer oblaka na nebu skoro nije ni bilo. Samo sunce, koje skoro u oktobru nemilosrdno prži po vrednim radnicima koji postavljaju novogodišnju rasvetu u Beogradu. Elem, ta obrva je poreklom i od toga što mi ovi stariji posedujemo urnebesna sećanja na "Posao stoleća" u kome su trubači ispraćali dobri stari "jugo 45" na putovanje u Ameriku. Pa je bilo šta je bilo, a nije bilo ništa. I od tih vremena pa naovamo, svaka najava odozgo, a po pitanju automobila i složene tehologije generalno, budi osećaj da se neka politika - koja god i čija god - svojom hvale vrednom vizijom suprotstavlja našoj kudnje vrednoj realnosti. U koju si Ti, evo sleteo. Da ne kažemo pao, pu, pu, daleko bilo.

ZNAŠ, leteći naš automobilu, mi ne znamo tačno gde bismo Tebe svrstali u ovu našu raspolućenu stvarnost. Sa jedne strane, ovdašnji IT sektor je, prošle godine, svojim izvozom od još malo pa milijardu evra prevazišao izvoz ovdašnjih žitarica. Sa druge strane, osmomesečna bruto plata svih 70 radnika "Gumoplastike" kod Bujanovca zajedno, a koji štrajkuju čak glađu da bi dobili svoje pare, jednaka je ceni jedne gradske ukrasne praznične jelke. Ta gusta i visoka finansijska bodljikava žica, koja odvaja stanovnike minimum tri klasne Srbije, viđena je rođenim očima već pre par godina: jedna četvoročlana porodica, prilikom šetnje po glamuroznom Šoping molu, seda na besplatne klupice i iz (očito pogrešno shvaćenih kupovnih) kesa vadi sendviče donete od kuće. Pokazujući tako valjda najbolje - premijerki, ministru kulture, vlasnicima televizija, regulatornom čemu god, kao i mnogobrojnom prekomerno razdraženom svetu - da je rijaliti svuda u svetu direktan prenos izvlačenja socijalne lutrije za egzistencijalne i svake druge nesrećnike. I da problem ne treba tražiti na ekranu, nego ispred njega, pa koliko god daleko to "ispred" išli. Ti, dakle, leteći automobilu, treba da letiš iznad svega ovoga. Nisko, visoko, kako god. Isto je.

DA, naravno, treba imati u vidu da će jednog dana postojati i vazdušna Ibarska magistrala, konačno bez rupa, jer je vazduh popunjavalac jednog suštinski rupnog prostora. Pa je i to već onoliki napredak. Onda u sprdalački paket mogu ući i "lebdeći policajci" (umesto "ležećih") i saobraćajne patrole koje levitiraju krijući se sa radarom iza oblaka; i vazdušni pauk; i Parking servis koji nizovima balona u boji parcelizuje i nebo... I sad tu nema kraja, uključivši da je leteći saobraćaj dušu dao za prodaju magle, a putem privatizacije kubnih hektara navlaženog vazduha koji dišemo. Dok dišemo.

ALI ne radi se o tome, već o toj velikoj i bitnoj podsvesnoj razlici između nemačkog, japanskog, pa čak i kineskog letećeg automobila i Tebe, našeg (regionalnog, kako hoćeš) simbola pokušaja tehnološkog stizanja svega za čim i realno i sve više zaostajemo. Tog pokušaja - eto metafore za pred kraj - da se na nečemu što, za sada, doživljavamo kao drombulju, odsvira Mesečeva sonata. A ja bih, kao davno pasionirani sklapalac plastičnih modela aviona - još uvek u sećanju umrljan na prstima OHO lepkom koji neće da se skine - baš onako voleo da poletiš. Ko što sam isto tako davno voleo da se svaki Amerikanac vozi u "jugu". Šta me pa košta. Nada umire poslednja.

Tu ni nebo nije granica.