BERLINSKI kongres je predstavljao veliku prekretnicu za većinu balkanskih naroda jer je nekima od njih doneo ili potvrdio nezavisnost dok su drugi narodi ili delovi nekih od njih njegovim odlukama i dalje ostali pod tuđinskom austrougarskom ili turskom vlašću. Onemogućena da svoju nacionalnooslobodilačku akciju nastavi ka Bosni i Hercegovini, srpska vlada je nakon Berlinskog kongresa svoju nacionalnu misiju preorijentisala ka Makedoniji i Staroj Srbiji i u sklopu toga ka prostoru Kosovskog vilajeta. Pravo na područje Stare Srbije pred domaćom i stranom javnošću prvi put je iznet u studiji Đorđa Popovića Daničara "Stara Srbija 1878. godine". Ovaj ozbiljan i celoviti naučni elaborat utemeljen na istorijskim, geografskim, etnografskim, lingvističkim podacima koji dokazuju srpsko pravo na prostor Stare Srbije toliko je zadivio Jovana Ristića koji je Matiji Banu priznao da delo "predstavlja trijumf nauke i znanja".

Organizovani rad na prostoru Turske, srpska vlada je započela nekoliko godina kasnije, tačnije 1885, i to opet na predlog Đorđa Popovića Daničara, kada je Milutin Garašanin, tadašnji predsednik srpske vlade, sastavio "Uputstva za održavanje uticaja Srbije u Makedoniji i Staroj Srbiji". Suština nacionalnog rada sastojala se u vršenju organizovane i dobro osmišljene crkvene i prosvetno-kulturne propagande, kao i u distribuciji srpskih knjiga i štampe na ta područja.

DELOVI srpskog naroda na prostoru Kosovskog vilajeta i posle 1878. godine nalazili su se pod vlašću Turaka. Njihova pozicija je bila veoma nepovoljna, jer su bili ekonomski, politički i nacionalno obespravljeni, i izloženi svakodnevnim pritiscima ili šikaniranjima, kako od strane zvaničnih predstavnika turskih vlasti, tako i od razularenih albanskih četa i njihovih komandanata koji su imali prećutnu, a u nekim trenucima i otvorenu podršku turskih zvaničnika. Zbog svega toga njihove nade su bile usmerene ka Beogradu i srpskoj vladi, od koje su očekivali najraznovrsniju pomoć. Međutim, njihova vekovna i osnovna želja je bila da se povežu sa maticom Srbijom.

O tim stremljenjima srpskog naroda u Staroj Srbiji i u Kosovskom vilajetu slikovito govori izveštaj Hjuberta Džernigama, britanskog generalnog konzula u Beogradu od 30. maja do 24. avgusta 1878. godine koji je uputio markizu Solzberiju šefu Forin ofisa 4. jula 1878. u kome napominje da je na osnovu izveštaja vicekonzula Maršala koji je boravio u Staroj Srbiji stekao zaključak da "stanovništvo Stare Srbije iskreno želi da se pripoji Srbiji". To potpuno odudara od izveštaja koji je uputio lordu Solzberiju 13. juna iste godine kada je kategorički izjavio da su takve namere "apsolutno nepouzdane, a u nekim slučajevima čak i potpuno izmišljene". Prema tome kao turkofil, verujući u neophodnost očuvanja integriteta Osmanskog carstva peticiju stanovnika Prizrena, Debra, Velesa, Ohrida koji su tražili pripajanje Srbiji, a koje je Jovan Ristić poneo sa sobom u Berlin, Džerningam je smatrao falsifikatima.

U TAKVOJ trusnoj situaciji centralno mesto u izveštajima britanskih diplomata o Kosovskom vilajetu zauzimale su informacije o političkoj situaciji i teškom položaju tamošnjih hrišćana. Njihova pažnja je pored ova dva problema bila usmerena i na muhadžirsko pitanje, odnosno iseljavanje albanskih i muslimanskih izbeglica iz novopriznate Kneževine Srbije na prostor Kosovskog vilajeta.

Još tokom održavanja Berlinskog kongresa Hjubert Džerningam izvestio je da mu je Jovan Ristić, ministar spoljnih poslova, saopštio da su Arbanasi na području Kačanika u Staroj Srbiji izvršili masakr stotinu hrišćana. Zanimljivo je da je tih dana Džerningam smatrao da su vesti o zločinima turskog stanovništva u Gnjilanu pomalo preterane i da se šire kao deo plana zvanične Srbije da ih iskoriste kao pritužbe koje bi dostavili vicekonzulu Maršalu.

UBRZO posle završetka kongresa Džerningam je izveštavao svoje pretpostavljene da su knez Milan i srpska vlada veoma uznemireni ustaničkim pokretom u Prizrenu. U razgovoru sa Jovanom Ristićem, 4. avgusta 1878. saznao je da jačanje albanskog pokreta u tom gradu može da izazove napad na Srbiju, koja će mu se svakako suprotstaviti. Ristić je upozorio svog sagovornika da je opasnost od tog napada velika, kao i da Turci podstiču albanske nemire, u šta Džerningam nije verovao. Iste argumente iznosio je i knez Milan koji je isticao da "Srbija može ne samo da se odbrani od albanskih napada sa teritorije Kosovskog vilajeta, već bi mogla i da pređe granicu ukoliko to bude bilo potrebno".

Po rečima Džerningama, knez Milan mu je i saopštio da je Srbija spremna i da progna Albance preko granice ako to bude neophodno. Međutim, knez se pribojavao da bi usled sličnih albanskih provokacija moglo da se desi da Austrijanci umarširaju u Mitrovicu, gde su Turci imali garnizon sa dvadeset šest hiljada ljudi.

Ovde je važno istaći da je Džerningam nekoliko dana pre razgovora sa Ristićem i knezom Milanom primio telegram od diplomate Frančeska Sume, britanskog konzula u Skadru, u kome je pisalo da su delegati iz oblasti Skadra i okoline koji su prethodno boravili u Prizrenu na osnivanju Albanske lige po povratku u svoj grad preko komiteta Lige uputili svojevrsni ultimatum Srbiji i Crnoj Gori.

U ULTIMATUMU se tražilo povlačenje Srbije i Crne Gore sa svih albanski teritorija koje im je dodelio kongres. U protivnom su bili spremni da upotrebe oružje i silom prinude ove dve države da se povuku sa njihovih teritorija. Po informacijama konzula Sume, Skadarska oblast i krajevi Debar i Ohrid su bili spremni da okupe čak šezdeset hiljada ljudi kako bi napali Crnu Goru. Komitet je uspeo da prikupi velike količine oružja, municije i hrane, organizuje mobilisanje dobrovoljaca za vojsku, dok se tamošnji turski valija držao pasivno i nije preduzimao nikakve mere da bi se suprotstavio odlukama komiteta.

Ovaj izveštaj možda najbolje potvrđuje strahovanja kneza Milana i Jovana Ristića da Prizrenska liga i eventualni napad na Srbiju nisu bili rezultat neke preterane opsednutosti Albancima ili njihov hir.

S DRUGE strane Albanci su formiranjem Lige i ovim pretnjama ustankom u cilju sprečavanja teritorijalnog proširenja Srbije i Crne Gore želeli da očuvaju celokupnost i nepovredivost granica Turske.

Nesnosna nasilja Albanaca nad srpskim narodom u Kosovskom vilajetu ponovo su intenzivirana 1885. godine i gotovo da nije prošao nijedan dan, a da se nije desilo neko ubistvo. Ti zločini su naišli na snažan revolt srpskog javnog mnjenja, o čemu je Sidni Lokok, ministar rezident u Srbiji, opširno pisao marta 1885. godine. On je izvestio da je u Beogradu održan veliki miting u cilju skretanja pažnje na važnost položaja srpskog naroda u Makedoniji i Staroj Srbiji. Skup je održan uz znanje i dozvolu srpske vlade. Bio je prisutan gradonačelnik Beograda i nekoliko poznatih ljudi iz političkih stranaka. Na skupu je izglasano sedam rezolucija, ali u njima nije bilo senzacionalističkih stvari koje bi pobuđivale veliku pažnju.

PROTEST PROTIV RUSA

NA PROTESTNOM skupu u Beogradau, marta 1885. godine, nije bilo napada na Tursku, ali je bilo diskusija o tome kome treba da pripadnu Stara Srbija i Makedonija u slučaju njihovog odvajanja od Turske. Govorilo se da one ne treba da pripadnu niti jednoj sili ni Bugarskoj već samo Srbiji. Po mišljenju Stojana Novakovića, ministra unutrašnjih poslova, taj miting je bio demonstracija protiv Bugarske, i preko nje protiv Rusije, iako Rusija nije spominjana.