VRHUNAC rusofobične britanske politike po kojoj je i srpski narod smatran priveskom u ruskim rukama, odnosno kako je slikovito istakao akademik Ekmečić "srbofobija je bila rukavac rusofobične britanske politike", nastupio je tokom Berlinskog kongresa kada su britanski delegati radili na tome da umanje ili onemoguće verifikaciju teritorijalnih dobitaka koje je ostvarila srpska vojska. Inače, srbofobija se na Zapadu javljala i uvek bila aktuelna kada su postojali sukobi interesa između zapadnih država i Rusije. Prema tome srbofobija se javljala usled straha da su Srbi "glavni konjovoci ruskih kozaka na tople vode Mediterana".

Zaslugom Velike Britanije, Bosna i Hercegovina je praktično uključena u austrijsku zonu uticaja, a trudili su se da se povuče takva granica između Srbije i Turske koja bi bila na štetu srpskih nacionalnih i državnih interesa. To je posebno došlo do izražaja kada su članovi britanske delegacije lordovi Rasel i Solzberi odbacili austrijski predlog da se Srbiji omogući teritorijalno proširenje ka jugu i jugoistoku uz dobijanje Grdelice, Vranja i Prepolca. Britanski predstavnici na kongresu su smatrali da bi u slučaju da Srbiji pripadne prostor južno od Grdelice, to ugrozilo turske interese u Kumanovu i dalje ka jugu. Englezi, kao i Turci su nastojali da spreče širenje Srbije ka Staroj Srbiji i Makedoniji.

ZAHVALjUJUĆI Englezima, Turska je uspela da sačuva Makedoniju, Staru Srbiju i Albaniju pod svojim suverenitetom. Konačno, trebalo je onemogućiti teritorijalno povezivanje Srbije i Crne Gore, jer je to najbolja brana da se spreči nastanak jedne velike južnoslovenske države pod srpskim vođstvom.

Ponašanje britanskih predstavnika na Kongresu prema Srbiji posebno u pitanju teritorijalnog razgraničenja sa Turskom može se okarakterisati kao gotovo neprijateljsko. Po ko zna koji put se pokazalo da turkofilska politika ima prednost nad argumentima i zdravom logikom. Englezi su otvoreno stali na stranu Turske čineći sve što je u njihovoj moći da joj isposluju što bolje strategijske granice. Snažno ispoljeno turkofilstvo britanske zvanične politike na kongresu praktično je značilo zaštitu Turske u središtu Balkana, u Bugarskoj, Epiru, Trakiji, Tesaliji, Makedoniji, Staroj Srbiji, Albaniji, jer je Balkan trebalo da bude svojevrsna tampon zona ruskoj ekspanziji na taj prostor.

BRITANCI su tokom velike istočne krize vodili najcelishodniju, najelastičniju i dvostruku politiku koja se za nju na kraju krize pokazala kao pun pogodak. Turska je sačuvala svoje evropske posede, neke od njih, kao BiH, samo formalno, ali je Rusija lišena pobeda time što su odredbe Sanstefanskog ugovora proglašene ništavnim. Lord Bikonsfild je Berlinski kongres ocenio čuvenom rečenicom: "Donosimo mir sa čašću." Ipak, kongres je potvrdio da je to bilo mesto gde su veliki poravnali međusobne račune nauštrb malih naroda. Kongres ipak nije rešio Istočno pitanje, ono je i dalje ostalo otvoreno, ali u njegovo rešavanje sve agresivnije se uključuje Austrougarska, smatrajući upravo Balkan svojom zonom interesa.

Jedan od rezultata Kongresa je i taj što su velike evropske sile sprečile Rusiju da reši Istočno pitanje kao neko specijalno svoje pitanje bez obzira na interese drugih sila. Rusija je prema tome na kongresu doživela težak poraz, a Engleska, Austrija i ideologija katoličkog liberalizma su trijumfovale. U međuvremenu otvoreno je i makedonsko pitanje kao deo šireg Istočnog pitanja.

ISTORIJSKI SPORAZUM ISTORIJSKI sporazum sa carskom Rusijom koji je bio mudra i dalekovida odluka britanske diplomatije sklopljen je 1907. godine. Ovim sporazumom dve sile su rešile svoje višedecenijske nesporazume na Srednjem istoku. Persija je podeljena na tri zone pri čemu je severna priznata za rusku sferu, a južna za britansku. Avganistan su Rusi prepustili Englezima. Time su udareni temelji Trojnog sporazuma ili Velike antante, a Englezi se dvostruko osigurali od agresivne imperijalne politike Nemačke i Austrougarske i to uz pomoć Francuza i Rusa. Na delu je bila stara deviza da su Englezi spremni da ratuju do poslednjeg Francuza, a sada i do poslednjeg Rusa.

BERLINSKI kongres pokušali su da iskoriste i Albanci za internacionalizaciju svog nacionalnog pitanja i ostvarivanje teritorijalnih zahteva. U tom smislu Albanci iz Prizrenske nahije uputili su pismo diplomatskim predstavnicima Engleske, Francuske, Italije, i Austrougarske u Carigradu napominjući da u Kosovskom vilajetu većinu čine muslimani, dok je broj hrišćana mali. Takođe, isticali su spremnost da podnesu žrtve kao i da će uzeti oružje u ruke kako bi se borili sa "svima onima koji misle da osvajaju naše zemlje. U interesu sprečavanja krvoprolića mi podižemo glas tražeći pomoć i podršku u interesu naših prava".

Posle Berlinskog kongresa britanska spoljna politika je i dalje okrenuta očuvanju teritorijalne celovitosti Turske, i prožima je rusofobija. U kontekstu toga treba posmatrati i zainteresovanost Britanaca za trusna dešavanja na prostorima Stare Srbije i Kosovskog vilajeta. Kosovo i Metohija su predstavljali važan vojno strateški i geopolitički značaj i za Austriju zbog njenih planova o prodoru ka centralnom delu Balkana.

GENERAL Fridrih fon Bek, načelnik generalštaba Austrougarske, još je 1895. godine u jednom dokumentu istakao da su "Kosovo i Metohija, a ne Carigrad ključ Balkana u strateškom smislu, jer prevlašću nad tom oblašću sa vojno-političkog gledišta ostvaruje se dominacija nad Balkanom". Iako su izveštaji britanskih poslanika i diplomata sa Balkana ponekad bili i alarmantni u smislu ocena o teškoj situaciji i nasilju Albanaca nad Srbima i hrišćanima na Kosovu i Metohiji, britanska vlada sem formalnih protesta nije preduzimala energičnije mere na Porti. Među Englezima je postojalo čak i saznanje da su mnogobrojne akcije Albanaca, kako pojedinaca, tako i albanskih četa pripremane i kordinirane sa turskim vlastima.

Međutim, negativan bilans vladavine sultana Abdul Hamida i masakri nad Jermenima 1895-1896. godine poljuljali su veru Engleza u mogućnost reformisanja Turske. Izjava lorda Solzberija da "smo se u Krimskom ratu kladili na pogrešnog konja" (figurativno mislio je na Tursku) ponovo je postala aktuelna. Takođe, početkom devedesetih godina britanski admiralitet pokazuje zabrinutost u vezi sa budućom spremnošću britanske flote za delovanje i vršenje pomorskih operacija u moreuzima.

NAČELA svoje spoljne i balkanske politike Englezi su u najvećoj meri zadržali i na početku 20. veka, sve do početka Prvog svetskog rata. Ipak, u Londonu je postepeno sazrevalo uverenje da njen glavni neprijatelj nije Rusija, već Nemačka i njena agresivna spoljna, imperijalna politika na Balkanu, koja je ozbiljno ugrožavala britanske strateške interese na Istoku.

Ne treba smetnuti sa uma i to što je Nemačka sve više pretila da poljulja do tada neprikosnoveni prestiž Velike Britanije kao najveće i najmoćnije pomorske sile sveta. Zbog te opasnosti Engleska je prinuđena da traži nove saveznike. Najpre će ga naći u Francuskoj sa kojom je 1904. godine sklopila tzv. Srdačnu antantu. Po ovom sporazumu Francuzi su priznali Englezima preimućstvo u Egiptu, a Englezi se saglasili sa francuskom dominacijom u Maroku. Englezi su na kraju ipak morali da progutaju gorku pilulu koja se zvala Rusija.

SUTRA: Svaki dan po jedno ubistvo