ZBOG tradicionalno dobrih odnosa sa Rusijom, Srbija, Crna Gora, Grčka i Rumunija smatrane su pretnjom očuvanju integriteta Osmanskog carstva, i zato su njihove politike, a često i vladari izazivali veliku rezervisanost u Londonu. Zbog toga su i nacionalnooslobodilački ciljevi balkanskih naroda, izuzev u određenoj meri Grka, nailazili na nerazumevanje, ponekad čak i na otvoreno protivljenje Velike Britanije. To je posebno došlo do izražaja tokom Velike istočne krize 1875-1878. godine, kada se na čelu britanske vlade nalazio konzervativac Bendžamin Dizraeli koji je bio personifikacija turkofilske politike njegove zemlje sedamdesetih godina 19. veka, pri čemu je na njegovo turkofilstvo, pored uticaja lorda Palmerstona, snažan pečat ostavilo i putovanje po Osmanskom carstvu i Bliskom istoku 1830. i 1831. godine.

Od trenuka kada je 1874. postao predsednik vlade odlučio je da vodi aktivnu spoljnu politiku, koja je podrazumevala i britansko vođstvo u rešavanju Istočnog pitanja. Za svoje spoljnopolitičke postupke imao je punu podršku kraljice Viktorije, koja, sa druge strane, nije gajila simpatije prema Viljemu Gledstonu, njegovom najvećem političkom oponentu.

ZA RAZLIKU od Dizraelija koji je bio za beskompromisno očuvanje Turske, smatrajući je tradicionalnim saveznikom, Gledston se zalagao za takve reforme Osmanskog carstva kojima će se omogućiti sigurniji život za hrišćansku populaciju, a dopuštao je i mogućnost davanja autonomije balkanskim narodima, odnosno ostvarenje njihovih nacionalnih ciljeva, pod uslovom da ta njihova autonomna ili čak nezavisna tvorevina ne bude pod sizerenstvom ili uticajem Rusa.

S pravom je isticao Siton Votson da za Gledstona centralno pitanje nije bilo da li pomoći Turskoj ili Rusiji, odnosno da li si za Turke ili Ruse, kako su se Englezi oslovljavali tokom Velike istočne krize, već da li se bira između loše turske vladavine ili balkanske slobode. On je video ono što Dizraeli nije bio u stanju, da hrišćani ne traže savez sa Rusijom ili sa nekom konkretnom velikom silom, već da im je cilj da se oslobode netolerantne vlasti, a to ne bi trebalo da znači raspad Turskog carstva.

SMERNICE Dizraelijeve spoljne politike iz 1874. godine ticale su se očuvanja mira u Evropi, ispunjavanja teritorijalnih obaveza, poštovanja postojećih dogovora o održavanju ravnoteže snaga između velikih sila. Konačno, zalagao se i za očuvanje integriteta turske imperije. Zanimljivo je da rusofobija koju je iskazivao nije imala takav intenzitet kao što je to bio slučaj za vreme lorda Palmerstona. Ipak, nije podržavao rusku penetraciju u područje centralne Azije.

Na početku Velike istočne krize, Dizraeli je zauzeo stav da je ustanak u Hercegovini unutrašnja stvar Turske i da se ne treba mešati u tamošnja dešavanja, odnosno da treba prepustiti Porti da sama reši probleme sa svojim hrišćanskim podanicima, pozivajući se na odredbe Pariskog ugovora iz 1856. godine. Jedno kratko vreme, i to samo nekoliko meseci krajem leta 1876. Englezi i Dizraeli su u izvesnoj meri izmenili poglede na nacionalnooslobodilačku borbu balkanskih naroda i stav prema Turskoj. Tome su doprineli upornost ustanika u Hercegovini, spremnost Srbije da im pomogne, kao i turski zločini u Bugarskoj kada se alarmiralo britansko javno mnjenje zahvaljujući novinskim tekstovima i čuvenoj brošuri Gledstona, koji je tu protivtursku kampanju vešto iskoristio kao sredstvo napada na Dizraelija.

DVOSTRUKA POLITIKA SREDINOM druge polovine devetnaestog veka na delu je bila dvostruka britanska politika, jedna za potrebe javnog mnjenja i evropsku javnost kada se izražavala spremnost da se pokrenu reforme u Turskoj, i druga, tajna, čija je suština bila da su Turci savetovani da ne prihvate nikakve reformske mere vezane za hrišćanski živalj na njenoj teritoriji koje su predlagane na Carigradskoj konferenciji 1877. godine.

DIZRAELI je bar za kratko vreme shvatio da se Turska ne može braniti po svaku cenu. Čak je početkom septembra 1876. godine izjavio da su političke prilike na Balkanu bile veoma kritične zbog "nesretnih zločina". U pismu lordu Derbiju, koji je inače u više navrata tvrdio da će se Tursko carstvo raspasti, od 4. septembra 1876. Dizraeli je prvi put dopustio mogućnost da dođe do vojne intervencije Rusije i Austrougarske na Balkanu, što bi moglo da se završi podelom balkanskih zemalja. U takvoj konstelaciji smatrao je da njegova zemlja mora da igra presudnu ulogu u rešavanju Istočnog pitanja.

U tom pismu je izneo svoj predlog o zaustavljanju srpsko-turskog rata koji je podrazumevao da se mir Turske sa Srbijom zaključi na osnovu statusa kvo. Za BiH i Bugarsku je predviđao administrativnu autonomiju, čak i mogućnost austrijske okupacije BiH (do koje će i doći na Berlinskom kongresu), ali i rusku okupaciju Bugarske. U slučaju deobe Balkana, Carigrad bi bio stavljen pod zaštitu Engleske. Međutim, odbacivao je mogućnost podele Turske.

U JEKU Velike istočne krize i Srpsko-turskog rata, britanski premijer je iznosio veoma oštre reči na račun Srbije i srpskog naroda. Srbiju je optuživao za "mrzak i zločinački rat" koji je označio povredu "svih principa javnog morala i časti". Srpsku nacionalnooslobodilačku borbu je povezivao sa ruskim faktorom i u tom smislu intonirana je njegova izjava o "srpskoj zaveri koja se odvijala zahvaljujući u potpunosti ruskom novcu i ruskim vojnicima". Prema Srbiji i njenim nacionalnim interesima i aspiracijama odnosio se negativno i sa omalovažavanjem. Kada su Srbi pretrpeli gubitke u ratu sa Turskom radovao se tim neuspesima, očekujući njihov poraz, a u jesen 1877. predlagao je čak Beču da uputi svoje trupe u Srbiju.

Još jači britanski strah od Rusa nastupio je onog trenutka kada je krajem aprila 1877. godine Rusija objavila rat Turskoj. Bio je to hladan tuš za Engleze. Koliko je ozbiljno shvaćena novonastala situacija najbolje govore reči kraljice Viktorije koja je na vest o ruskoj objavi rata Turskoj uputila zahtev britanskoj vladi da deluje odlučno jer po njoj "nije u pitanju podrška Turskoj, u pitanju je ruska ili britanska dominacija u svetu". Ova rečenica dovoljno govori o suštini britanske politike prema Turskoj u okviru Istočnog pitanja.

BRITANSKA vladarka je smatrala da rat može da spreči agresivne namere Rusije, a slično mišljenje je delio i Dizraeli. Posle prvih ruskih ratnih uspeha Dizraeli je jedino bio spreman da onemogući rusko osvajanje Carigrada, ali dalje od toga nije želeo da ide. Usledila je turska kapitulacija i potpisivanje Sanstefanskog ugovora koji je bio vrhunac ruske politike u Istočnom pitanju, ali i panslavizma. Ovim ugovorom Rusi su projektovali stvaranje Velike Bugarske kojoj je trebalo da pripadnu i cela Makedonija, delovi Stare Srbije i deo albanske teritorije.

Britanci nisu mogli da prihvate takvo poniženje smatrajući da je ugovorom u San Stefanu doveden u pitanje opstanak Turske u Evropi, i da se njime krši turski suverenitet i inegritet, što britanska vlada nije mogla da dopusti. Englezi su čak zapretili da će se vojno suprotstaviti svojom ratnom flotom u Dardanelima ukoliko Rusija bude insistirala na održavanju odredaba iz San Stefana. U narednim mesecima do sazivanja Berlinskog kongresa vršeni su veliki diplomatski napori da se odluke iz San Stefana ponište i obuzda rusko prisustvo na Balkanu. Rusi su na kraju pristali na reviziju Sanstefanskog ugovora.

SUTRA: Englezi čuvaju turske granice