SPORAZUM ruske carice Katarine i habzburškog cara Josifa II o međusobnoj podeli evropskih delova Turske snažno će se reflektovati i na nacionalnooslobodilačke ciljeve balkanskih naroda u godinama i decenijama koje su usledile, jer će upravo rezultati njihovih nacionalnooslodilačkih borbi i revolucija, pokrenutih početkom 19. veka, u velikoj meri zavisiti od verifikacije ove dve sile, ali i drugih velikih evropskih sila koje će se takođe, narednih decenija, a posebno tokom 19. veka, umešati u rešavanje Istočnog pitanja.

Pojava Napoleona na političkoj sceni Francuske i Evrope podstakla je i Francuske aspiracije da se aktivno uključi u rešavanje Istočnog pitanja. U tom smislu njegov upad u Egipat 1798. godine trebalo je da preseče britanske veze sa Indijom i od nje učini državu koja se neće stalno suprotstavljati svemu što odgovara interesu Francuske. Za Napoleona je bilo važno da u slučaju nestanka Turske upravo preko Egipta osigura svoju interesnu sferu u Sredozemlju protiv Engeske i Rusije, odnosno da proširi domene francuske trgovine.

KONAČNO, u prvoj polovini 19. veka Velika Britanija počinje da preuzima ključnu ulogu u rešavanju Istočnog pitanja, što skoro istovremeno dovodi do njene opsednutosti ruskim faktorom. U skladu s tim, njena balkanska politika prevashodno se zasnivala na onemogućavanju bilo kakvog značajnijeg mešanja Rusije u rešavanje zamršenog balkanskog čvora, odnosno sprečavanja uticaja Petrograda na balkanske narode. Koliko su Istočno pitanje i Balkan za Engleze bili važni, potkrepljuje i činjenica da su zbog njih ugazili u Krimski rat 1856. godine, odnosno da su se za njega pripremali 1878. godine.

Prema tome, rusofobija, koja prati britansku spoljnu politiku sa većim ili manjim izuzecima tokom celog 19. i u 20. veku, umnogome je uticala na konstituisanje njene balkanske politike, koja se zasnivala na tri osnovna postulata: sprečavanje ruskog upliva u balkanske prilike, sprečavanje nastanka velike zajednice slovenskih naroda i država, a nakon završetka Berlinskog kongresa aktuelan je bio i princip očuvanja teritorijalnog statusa kvo ustanovljenog na kongresu.

NEPRIRODNA opsednutost Rusijom i strah od nje počeli su da nagrizaju britansku politiku i javnost tridesetih godina 19. veka, za vreme lorda Palmerstona. Premijer Henri Palmerston je formulisao istočnu politiku britanskog carstva čija je suština bila postojanje nezavisne i snažne osmanske države kao barijere ruskim i francuski ambicijama na Bliskom istoku. Turska je trebalo da bude podrška zaštiti evropskih sloboda od Rusije, kao i da čuva britanske pozicije u Indiji.

Rusofobija u britanskoj politici i društvu će naročito doći do izražaja u Krimskom ratu i posle njegovog završetka. Ona suštinski više neće ni prestati, osim što će privremeno biti obustavljena tokom Prvog svestkog rata i u periodu od 1941. do 1945. godine. Paradoksalno zvuči činjenica da dok je turski režim sve više propadao u moralnom smislu, zbog loše uprave, korupcije koja ga je nagrizala i raznih pobuna nezadovoljnih podanika, dotle je britanska istočna politika sve više klizila u čvrstu Palmerstonovu turkofilsku ortodoksiju.

MOSKVA JE KRIVA ZA SVE PROFESOR Džerald Dejvid Klajton tvrdi da je britanska politika više od pedeset godina živela u uverenju da se mora onemogućiti ruska kontrola nad Carigradom, a preteran strah od Rusije je bio uzrok mnogih britanskih odluka u vezi sa Istočnim pitanjem od 1821. do 1907. godine. Strah od Rusije je bio prisutan svuda i ona je optuživana za sve. Rusi su bili krivi za teror nad Poljskom, za antiliberalnu autokratiju, ili za širenje ekspanzionističkih pretenzija u Centralnoj Aziji i na Dalekom istoku, kao i prema turskom carstvu. Umešanost Velike Britanije u rešavanje Istočnog pitanja značio je "jedan vek anglo-ruskog neprijateljstva sa malim periodima saradnje koji su se dešavali uvek na inicijativu Rusije".

FENOMEN rusofobije, koji je već više od sto osamdeset godina prisutan u Velikoj Britaniji, celovito je objasnio istoričar Džon Glison u svojoj knjizi "Geneza rusofobije u britanskoj politici". On rusofobiju smatra paradoksom u istoriji Velike Britanije, i njoj je na početku 19. veka prethodila antipatija prema Rusiji, koja je uskoro postala najizraženiji i stalni element britanske stvarnosti. Uzroke britanske rusofobije Glison je objašnjavao rivalitetom dveju sila zbog imperijalnih ambicija koje su usmeravale na iste teritorije (Bliski i Srednji istok), odnosno zbog različitog pristupa u rešavanju Istočnog pitanja, ekonomskim suparništvom, partijskim sukobima vigovaca i torijevaca koji su svoja unutrašnja trvenja prenosili i u sferu spoljne politike.

Nezaobilazni elementi koji su uslovljavali rusofobiju bili su i uloga ličnosti i neprijateljski raspoložena britanska štampa, koja je objavljivala tekstove pune stereotipa o Rusiji i ruskom narodu. Vremenski posmatrano, smatrao je da se rusofobija razvila tridesetih godina 19. veka, da je konačno uobličena četrdesetih godina istog veka, a vrhunac dostigla u Krimskom ratu.

ZNAČAJNU ulogu u okretanju lorda Palmerstona protiv Rusije imao je Dejvid Urkvart, koji je, kao i lord Ponsonbi, pokazivao snažna aniruska osećanja, ekstremno neprijateljstvo i rusofobiju. Urkvartov uticaj na stvaranje rusofobije u britanskom društvu, a posebno u tamošnjem javnom mnjenju, bio je veoma važan, možda čak i presudan. On se veoma interesovao za osmansku civilizaciju i kulturu i bio svestan strateškog značaja Turske kao potencijalne barijere protiv porasta ruskih kolonijalnih aspiracija na Crnom moru, Krimu i Kavkazu.

Urkvart je još 1832. otpočeo zajedničku akciju sa knezom Adamom Čartorijskim kako bi Južne Slovene, ali i Slovene iz Istočne Evrope okrenuo protiv Rusije, odnosno stvorio jedan snažan antiruski front. Prva antiruska osećanja izneo je u rukopisu "Engleska, Francuska, Rusija i Turska", koji je poslao iz Carigrada 1834. gde je boravio u diplomatskoj misiji.

ANALIZIRAJUĆI međunarodne posledice turske krize, smatrao je da je glavni cilj Rusije zauzimanje Carigrada i moreuza i da ona od njega neće odustati. U tom tekstu ispoljio je strah od Rusije, ali i rusofobiju, koju će kasnije dosledno zastupati. Njegovo nepoverenje prema Rusiji je raslo i kulminiralo objavljivanjem serije antiruskih tekstova u časopisu "Portfolio", koji je pokrenuo u nameri da kod Južnih Slovena, a naročito kod Srba, razvije ideje zapadnog slovenstva i tako ih odvoji od panslavizma i ruskog carizma.

Jedrenskim mirom iz 1829. godine, Rusija je postigla važan cilj, oslabila je Tursku i vezala je za sebe. To je bio njen veliki diplomatski uspeh. Ipak, vrhunac posebnog ruskog uticaja na rešavanje Istočnog pitanja desio se 1833, kada se Turska tajnim ugovorom "Unkjar iskelezi" obavezala da će da zatvori prolaz kroz Dardanele za ratne flote država neprijatelja Rusije. Time je Rusija stavila Osmansko carstvo pod svoj protektorat i potvrdila svoju premoć u balkanskoj i bliskoistočnoj politici. Ovim su na neki način udareni temelji rusofobične politike Velike Britanije, odnosno posejan je strah od ekspanzije Rusije na Balkan i ugrožavanje britanskih interesa na Bliskom istoku.

Ipak, Velika Britanija je Dardanelskim ugovorom iz 1842. uspela da ukloni rusko preimućstvo u rešavanju Istočnog pitanja i njen protektorat nad Turskom je prestao, a zamenio ga je evropski koncept.

SUTRA: Britanska kraljica čuva tursku