ZAMISLITE da visoki policijski funkcioner izađe u javnost sa tvrdnjom da statistike o kriminalitetu koje su plod rada MUP-a nisu tačne, jer ih demantuje anketa o percepciji kriminala u javnosti. Ko može imati bolje podatke o prirodi i broju krivičnih dela, policija, ili nasumično anketirani građani? Ako su u pravu laici, ako policijski podaci, iako nesavršeni, nisu najmerodavniji, onda to znači da ni njihov rad nije dobar.

Upravo ovakav manevar izvela je, govoreći na jednoj od tribina "Beogradske nedelje ponosa", savetnica poverenika za zaštitu ravnopravnosti Tatjana Jokanović. Ona je, prenosi Beta, rekla da "istraživanja poverenika pokazuju da 12 odsto građana pripadnike LGBT+ zajednice vidi kao najdiskriminisanije u društvu, a da od ukupnog broja pritužbi 6,6 odsto stiže zbog diskriminacije na osnovu seksualne orijentacije". Normalno bi, valjda, bilo da se iz ovog poređenja izvuče zaključak da je percepcija javnosti iskrivljena i da je formirana na osnovu predrasuda, bez uporišta u stvarnosti. Ovakvo neslaganje činjenica i opšteg utiska bi, čini se, pre trebalo da bude osnov za istraživanje uzroka toliko pogrešne slike u javnosti, nego bilo čega drugog. Nije li zanimljivo zašto obični ljudi veruju da su gej osobe diskriminisane dvaput više, nego što to u stvarnosti jesu? Zar ne bi bilo interesantno otkriti da li se radi o plodu medijskih manipulacija i propagandi, ili nečega drugog? U očima Tatjane Jokanović, ne. Njen misleni sklop za ovu diskrepanciju ne može naći drugi odgovor osim da su zvanični podaci njene institucije pogrešni: "To je dokaz da se takva diskriminacija retko prijavljuje i mi moramo da podstaknemo dijalog u društvu, jer su različita tumačenja plod nerazumevanja". Za nju je, dakle, laičko mišljenje zasnovano na subjektivnom utisku nekakav "dokaz", dok je zvanična statistika zasnovana na objektivnim podacima (iako nesavršenim) pogrešna.

O KAKVOM se istraživanju i statistici ovde radi? Verujemo da je reč o istraživanju javnog mnjenja "Odnos građana i građanki prema diskriminaciji u Srbiji" iz 2016. na uzorku od 1.200 ljudi uzrasta starijeg od 15 godina i o Redovnom godišnjem izveštaju poverenika za 2017. U anketi se, u poglavlju ispravno nazvanim "Percepcija zastupljenosti diskriminacije prema različitim grupama građana/ki" (ključna reč "percepcija") navodi da ispitanici veruju da su najdiskriminisanije grupe Romi (23%), pa LGBT osobe (12%), žene (9%) i siromašni (6%), dok su sve ostale grupe navedene u manje od pet odsto slučajeva. To je, dakle, percepcija. Zvanična statistika, proizašla iz rada poverenika, daje sasvim drugačiju sliku. Na osnovu pritužbi najdiskriminisanija grupa ljudi u Srbiji su invalidi (18%), pa oni na osnovu starosnog doba (11,8%), pola (11,2%), zdravstvenog stanja (10,1%), nacionalnosti (9,8%), bračnog i porodičnog statusa (7,6%) pa tek onda, na sedmom mestu, LGBT sa 6,6 odsto pritužbi.

IAKO je moguće da se diskriminacija protiv LGBT osoba "retko prijavljuje", kao što to kaže Jokanovićeva (a pitanje je na osnovu kojih realnih parametara je došla do tog zaključka), isto tako je moguće da se ne prijavljuju ni svi slučajevi iz drugih diskriminisanih grupa, pitanje je kakav je to "dokaz". Zar na osnovu dobijenih rezultata Jokanovićevoj ne bi bilo prirodnije da izrazi potrebu za organizovanjem "dijaloga u društvu" o problemima ostalih diskriminisanih grupa koje su, očigledno je, u javnosti nevidljive, za razliku od one čiju diskriminisanost javnost percipira u dvostruko većem broju nego što ona to (sudeći po radu poverenika) jeste?

Ako prihvatimo tvrdnju Jokanovićeve da se ovde radi o nekakvom "dokazu", jedino što je istinski dokazano jeste da njena institucija ne radi dobro svoj posao i da su u očima zaštitnika ravnopravnosti neke činjenice ravnopravnije od drugih. Baš kao što bi i u slučaju kriminala pogrešna policijska statistika bila znak da MUP ne radi dobro svoj posao, što bi iziskivalo ostavke i smene, isto je i u slučaju poverenika za ravnopravnost. Da ne bi bilo neravnopravnosti i diskriminacije, i epilog bi morao da bude isti - smene i ostavke.