POSLE kapitulacije Centralnih sila shvatilo se koliko su bili dalekovidi oni državnici i generali koji su još u početku rata ukazivali na veliki značaj Srbije i njene vojske na balkanskom ratištu i koji su se docnije zalagali za stvaranje i opstanak Solunskog fronta. Postepena evolucija u stavovima sila Antante u korist njihovog vojnog angažovanja na Balkanu omogućila je Srbiji da nastavi borbu i posle povlačenja vojske i vlade iz zemlje krajem 1915. godine. Blagodareći učešću srpske vojske na Solunskom frontu i njenom doprinosu u slamanju neprijatelja u toku velike ofanzive 1918. godine, kao i njenim velikim zaslugama u prethodnim fazama rata, olakšano je Srbiji da odbije nasrtaje susednih država na našu zemlju i pristupi obrazovanju zajedničke države, u skladu sa Krfskom deklaracijom.

Osvrćući se na ulogu i žrtve Srbije u Prvom svetskom ratu, ministar spoljnih poslova SAD Robert Lasing je, pozdravljajući srpsku ratnu misiju, u Vašingtonu krajem decembra 1917. godine, rekao: "Treba stalno imati u vidu da je zajednički neprijatelj prvo napao Srbiju i da je ona krvlju natopila svaku stopu svoje junačke otadžbine. Kada se bude pisala istorija ovog rata najslavniji odeljak te istorije nosiće naziv: Srbija, Srpska vojska učinila je čudo od junaštva, i srpski narod pretrpeo je nečuvene muke. Takvo požrtvovanje i istrajnost ne mogu proći nezapaženi - oni se moraju nagraditi."

POVODOM proslave Dana nezavisnosti, 4. jula, američka vlada je ponovo potvrdila svoje simpatije prema Srbiji i nacionalnooslobodilačkim težnjama Jugoslovena. Na čelu svečane povorke nacionalnih trupa, koje su predstavljale 30 savezničkih država, dodeljeno je počasno mesto predstavnicima Srbije kao prve zemlje koju je napao neprijatelj. Posebno mesto dodeljeno je Jugoslovenima iz Austrougarske koji su manifestovali svoju želju za oslobođenjem i ujedinjenjem sa Srbijom. Međutim, na molbu Jugoslovenskog vijeća u Vašingtonu i srpskog poslanika Ljubomira Mihailovića, organizatori su odobrili da ce predstavnici patriotskih organizacija Jugoslovena priključe grupi predstavnika Srbije.

Takva privilegija nije data nijednoj drugoj nacionalnoj grupi. Tom prilikom, uz srpsku zastavu, prvi put je razvijena jugoslovenska zastava, koju je nosio jedan kršan Crnogorac kostimiran kao Kraljević Marko. U nedostatku službene zastave, čiji oblik još nije bio utvrđen, napravljena je improvizacija; na plavoj svilenoj podlozi izvezen je jugoslovenski grb kombinacijom delova srpskog, hrvatskog i slovenačkog grba. Isticanje jugoslovenske zastave usred Vašingtona ostavilo je, prema pisanju jednog savremenika, značajan politički i diplomatski utisak, jer je "jugoslovenska trupa pod tom zastavom krenula na čelu ogromne povorke sviju ostalih naroda na defilovanje pred veličanstvenim Kapitolom, pred Vilsonom, Kongresom, diplomatskim korom i delegacijama cijelog svijeta".

ZEJTINLIK, VEČITI SPOMENIK U BORBAMA na Solunskom frontu i u toku poslednje ofanzive poginulo je ili umrlo od zadobijenih rana 9.303 vojnika i oficira, a 6.020 ih je sahranjeno na groblju Zejtinlik kod Soluna. To je najveće srpsko vojničko groblje, koje će kao večni spomenik trajno podsećati generacije na jedan od najvećih i najsvetlijih ratnih podviga srpskog naroda u njegovoj burnoj prošlosti, kojim je izvojevao značajno mesto u svetskoj istoriji.

TREBALO bi podsetiti da je na početku rata Srbija bila glavna meta imperijalističkih ambicija niza država u jugoistočnoj Evropi, ali je tokom rata, zahvaljujući hrabrosti i istrajnosti njene vojske, odolela svim iskušenjima, da bi se na kraju rata našla zajedno sa svojim saveznicima među pobedničkim zemljama. Bugarska, ne samo da nije ostvarila priželjkivano teritorijalno proširenje, a pre svega na račun Srbije, i dominantan položaj na Balkanu, nego je krivicom vladajućih krugova, koji su je uvukli u rat na strani germanskih i turskih imperijalista, izašla iz rata teritorijalno smanjena i žigosana kao neprijatelj svih balkanskih naroda.

Austrougarska, koja je ušla u rat da bi uništila Srbiju i sprečila okupljanje oko nje svojih jugoslovenskih pokrajina, nestala je za sva vremena sa evropske političke mape. Nemačka, koja je podmetnula požar svetskog rata i iz svojih imperijalističkih težnji podržavala osvajačke pretenzije drugih država na račun Srbije, doživela je potpun poraz i bila prisiljena da vrati teritorije koje je otela od svojih suseda.

PRILIKOM otvaranja svečane sednice francuske narodne skupštine u čast i slavu izvojevane pobede nad Centralnim silama, predsednik Skupštine Pol Dešanel je rekao da su uloga i doprinos Srbije u toj pobedi veliki: "Posle Bugarske - Turska, posle Turske - Austrougarska. Srbi su u Beogradu, cela je Francuska sa njima. Mi se ponosimo što smo bili na strani ovih heroja za vreme njihovog trogodišnjeg izgnanstva."

U nastavku svog izlaganja on je citirao izveštaj generala D'Eperea, u kome se kaže da je srpska vojska, goneći neprijatelja bez predaha, "za šest nedelja povratila sve ono što je izgubila za četiri godine". "Srpski narod bio je prva žrtva rata, on je prvi povratio sve svoje teritorije. Čas potpune pravde približava se. Srbija, u onome što se nje tiče, zadobila ju je i zaslužila svojom hrabrošću, svojom istrajnošću i svojom vernošću."

Takvom svojom beskompromisnom borbom Srbija je pokazala da je ljubav za slobodu malih jača od nasilja velikih i moćnih.

SVOJE uspehe Srbija je platila ogromnim žrtvama. Ceni se da je izgubila 1.200.000 vojnih i civilnih lica, ili 28% svog predratnog stanovništva, i da je pretrpela materijalnu štetu od oko šest milijardi zlatnih franaka, što je činilo gotovo polovinu njenog nacionalnog bogatstva. Ona je u toku rata mobilisala preko 700.000 vojnika, a dočekala je završetak rata sa armijom od oko 150.000 ljudi, u kojoj je bilo oko 20.000 dobrovoljaca iz drugih jugoslovenskih zemalja.

Mnogi vojnici i oficiri, koji su evakuisani iz Albanije 1915. godine, nisu se vratili svojim kućama. Samo je na Krfu i Bizerti umrlo oko 7.750 boraca. Neke je smrt zatekla u zarobljeničkim logorima, a neke u savezničkim zemljama, gde su se nalazili na nekom službenom zadatku ili lečenju. U taj broj je upisan i vojvoda Radomir Putnik, najslavniji srpski vojskovođa, koji je umro u Nici 1917. godine, ne dočekavši oslobođenje svoje otadžbine.