OSCILIRANjA u međunarodnoj situaciji, posebno u drugoj polovini 1917. i početkom 1918. godine, i, u vezi s tim, kolebanje saveznika u njihovom stavu prema Srbiji i jugoslovenskom pitanju, podgrevali su nepoverenje i trvenje između srpske vlade, Jugoslovenskog odbora i drugih političkih faktora u jugoslovenskom nacionalno-oslobodilačkom pokretu, koji su, inače, bili opterećeni mnogim neraščišćenim pitanjima o uređenju buduće zajedničke države.

Predlozi Lojda Džordža i Vilsona za kompromisni mir početkom 1918. godine izazvali su veliko uzbuđenje i razočaranje u svim političkim krugovima Srbije i jugoslovenske emigracije. Zanemarivanje jugoslovenskog pitanja u tim predlozima podstaklo je srpske opozicione krugove u emigraciji i Jugoslovenski odbor na kampanju protiv vlade Nikole Pašića, prebacujući joj da nije umela da pravilno postavi i brani jugoslovensko pitanje pred savezničkim vladama. Zahtevali su od srpske vlade da u Parizu sazove opštu skupštinu na kojoj bi učestvovali svi poslanici srpske Narodne skupštine, Jugoslovenski odbor, Crnogorski odbor za narodno ujedinjenje i predstavnici svih srpskih i jugoslovenskih emigrantskih organizacija i dobrovoljaca, koju je, prema predlozima, trebalo da otvori regent Aleksandar.

PAŠIĆ se trudio da smiri duhove, tvrdeći da su pomenuti mirovni predlozi samo prenagljeni odjeci izmenjene vojne situacije posle izlaska Rusije iz rata i njenog polaska putem separatnog mira, jep je i sam verovao da na ponuđenim uslovima ne može doći do mira između saveznika i Centralnih sila. Međutim, on je izjavio da će srpska vlada u svakom slučaju učiniti sve za odbranu prava jugoslovenskih naroda da dobiju pravo na samoopredeljenje, ali da se ne može složiti da Narodna skupština, kao najviše zakonodavno narodno predstavništvo zemlje, i vladalac, učestvuje u političkim manifestacijama protiv "naših saveznika u čijim rukama leži naša opšta narodna stvar". No, on se saglasio da narodni poslanici kao privatna lica, kao i svi ostali naši ljudi, mogu i treba da učestvuju u takvim manifestacijama.

Ne isključujući mogućnost da bi posle obostranih mirovnih inicijativa stvarno moglo doći do kompromisnog mira, Pašić je nastojao da prikupi informacije o tome kakav bi stav prema Srbiji zauzele savezničke vlade, kao i vlade neprijateljskih država, ako bi se to zaista dogodilo, i da, na osnovu toga, dvor i vlada mogu podesiti svoj stav i boriti se za što povoljniji tretman Srbije i zaštitu njenih interesa.

KADA se shvatilo da promena u Rusiji izvršena Februarskom revolucijom neće biti poslednja, da se unutrašnja borba nastavlja, da raste uticaj boljševika, koji su istakli parolu o miru bez aneksija i kontribucija, i da sve više sazrevaju uslovi da oni preuzmu vrhovnu vlast, srpske vladajuće krugove je počeo da obuzima nemir, strahujući da bi Srbija, izlaskom Rusije iz rata, izgubila najjači oslonac u realizaciji svojih ratnih ciljeva. Osim toga, izlazak Rusije iz rata pretio je da opasno poremeti vojnu ravnotežu u korist Centralnih sila.

Apstrahujući klasne razloge, zbog kojih nije želeo pobedu boljševika, Pašić je gledao na tu eventualnost kao na realnu mogućnost i unutrašnju stvar ruskog naroda, pa zbog toga nije isključivao saradnju s njima ukoliko dođu na vlast. Imajući u vidu imperijalističke težnje Nemačke prema Rusiji, on se, čak, nadao da će i boljševici, ako uzmu vlast, biti primorani da nastave rat kako bi zaštitili interese i integritet svoje zemlje.

BOLjŠEVICI SIMPATIŠU SRBIJU POSLE dolaska na vlast, boljševička vlada je dala niz dokaza njenih simpatija prema Srbiji i njenoj borbi protiv imperijalističkih zavojevača. Tu svoju naklonost prema Srbiji boljševici su, prema telegramu M. Spalajkovića iz februara 1918, ispoljavali i zbog njenih demokratskih institucija. Tako je pomoćnik komesara za inostrane poslove Čičerin, upoređujući Rumuniju i Srbiju, za prvu rekao da predstavlja oličenje ekonomske i finansijske oligarhije, a da je "Srbija skroz demokratska".

IZ TAKVIH procena situacije u Rusiji i njenih reperkusija na opštu ratnu situaciju, a posebno na međunarodni položaj Srbije, proizlaze sve one dileme i taktiziranja Nikole Pašića prema promenama u Rusiji, koje su na razne načine interpretirane u domaćoj literaturi. Razapet između želje da Rusija ostane na bojnom polju, ma kakva unutrašnja vlast bila i ma koliku vojnu snagu imala, i strahovanja da bi zapadni saveznici mogli napustiti svoje obaveze prema Srbiji ako otpadne Rusija, Pašić je posle Oktobarske revolucije vukao poteze koji, na površini, izgledaju protivrečni.

Dajući, s jedne strane, instrukcije poslanicima na strani da svoje javno držanje prema sovjetskoj vlasti podešavaju s držanjem savezničkih diplomata, kao što je i sam činio, zahtevajući da u ličnim kontaktima sa sovjetskim predstavnicima održavaju korektne odnose, zabranjujući im da se mešaju u unutrašnje sukobe u Rusiji, Pašić je, s druge strane, preko srpskih socijalista, nastojao da uspostavi ilegalne veze s Lenjinovom vladom i upozna je sa ratnim ciljevima Srbije i jugoslovenskim problemom u celini.

Za uspostavljanje veza i potunijeg uzajamnog informisanja sa Sovjetima, Pašić je prvenstveno računao na pomoć srpskih socijalista koji su se odranije nalazili u Rusiji, očekujući od njih da boljševicima objasne revolucionarni karakter borbe Srbije i na toj osnovi obezbede njihovu podršku. Kad ce upoznao sa mirovnom proklamacijom boljševika, shvatio je da srpski socijalisti nisu valjano obavili svoju misiju.

DESET dana posle pobede Oktobarske revolucije, 18. novembra 1917, Pašić je y poverljivom pismu M. Spalajkoviću koje mu je poslao iz Pariza, gde se nalazio na međusavezničkoj konferenciji, gotovo zavapio: "Neprestano se pitam: pa šta rade naši socijalisti koje smo tamo uputili da u krugu ruskih revolucionara zastupaju nas i da svojim uplivom ne dopuste da se i sa revolucionarne tačke gledišta zapostavlja naš narod koji se neprekidno borio i bori protiv tiranije i nepravde. Zašto naši socijalisti nisu mogli uveriti i obavestiti maksimaliste i ostale krajnje revolucionarne socijaliste i seljake da srpskohrvatski narod u prvom redu zaslužuje da se oslobodi nemačkih dinastija i militarističke tiranske uprave? Zašto ruski revolucionari ne traže i izrikom da se dade pravo i sloboda Jugoslovenima da sami reše o tome hoće li ostati pod komandom austrougarskom ili žele da se ujedine sa slobodnom demokratskom Srbijom?" Na kraju je Pašić naglasio: "Naš nacionalni zadatak nije protivan proklamovanim načelima ruske revolucije."

Na takvo držanje srpskih vladajućih krugova, a posebno Nikole Pašića, uticao je i stav boljševika prema Srbiji. Pre dolaska na vlast boljševici su, a posebno Lenjin, podržavali borbu Srbije kako za vreme Prvog balkanskog rata tako i u toku Prvog svetskog rata. U drugoj polovini juna 1917, dr Miroslav Spalajković je u jednom telegramu vladi na Krfu, između ostalog, saopštio da su boljševici u svojoj dotadašnjoj propagandi podvrgli najoštrijoj kritici sve saveznike i da su u tome poštedeli samo Srbiju.