POSLE ispadanja Bugarske iz rata, general Šolc je dobio zadatak da sa ostacima nemačkih jedinica, koje su se nalazile na makedonskom frontu, uz pomoć pojačanja koja su mu stizala sa drugih frontova (ukupno šest divizija), a u tesnoj vezi sa austrougarskim snagama koje su se povlačile iz Albanije, organizuje nov odbrambeni front na liniji: Pirot-Niš-Prokuplje-Mitrovica-Peć, kako bi se zaustavila saveznička ofanziva i obezbedila komunikacija Beograd-Sofija-Carigrad. To bi omogućilo da se nastavi podrška Turskoj i zaštite izvori nafte u Rumuniji, kao i da se osigura odbrana južnog boka Austrougarske. Od uspešne realizacije tog plana zavisio je nastavak rata.

Međutim, događaji su se razvijali izuzetnom brzinom, tako da nisu dopustili neprijatelju da realizuje svoje planove. Naime, srpska 1. armija, grabeći prema Nišu, nije dopustila neprijatelju da dovrši prikupljanje i konsolidaciju na novoj odbrambenoj liniji. Odmah posle prolaska kroz Kumanovo, ona je 3. oktobra razbila austougarsku 9. diviziju na liniji Bujanovac-Gnjilane i, nezadrživo nadirući na sever, 4. oktobra oslobodila Vranje, a 5. oktobra Vladičin Han. Sledećeg dana ona se probila kroz Grdeličku klisuru i odatle uputila francusku Konjičku brigadu preko Vlasotinca ka Pirotu, da bi sa glavnim snagama nastavila nadiranje ka Nišu.

LESKOVAC je oslobođen 7. oktobra, a dva dana kasnije armija je izbila pred neprijateljske položaje južno od Niša. Na liniji Pasjača-Seličevica-Pirot neprijatelj je grupisao 47 bataljona i 55 baterija, dok je srpska 1. armija raspolagala sa svega 27 bataljona, 24 eskadrona i 29 baterija, premorenih u dugim marševima i neprekidnim borbama i sa gotovo utrošenom artiljerijskom municijom. Pošto se izbijanjem pred Niš 1. armija udaljila 180 kilometara od ostalih savezničkih snaga i srpske 2. armije, koja se nalazila u pokretu sa bugarske granice prema Skoplju, general D"Epere je s razlogom bio zabrinut za njenu bezbednost. Zbog toga je uputio srpskoj Vrhovnoj komandi u Skoplju sledeći telegram: "Prva srpska armija srlja u avanturu i ona će kompromitovati ceo naš uspeh, zato apsolutno obustavite njeno dalje napredovanje prema Nišu."

Međutim, srpsku Vrhovnu komandu nije pokolebalo to naređenje, niti brojnost i tehnička nadmoćnost protivnika. Ceneći da srpska vojska, koja oslobađa svoju zemlju i uživa svestranu podršku svoga naroda, ima ogromno moralno-političko preimućstvo nad neprijateljskim trupama čiji je borbeni moral jako uzdrman, a da bi čekanje na pristizanje savezničkih trupa, koje su se veoma sporo kretale, omogućilo neprijatelju da postigne svoj cilj, srpska Vrhovna komanda je odobrila vojvodi Bojoviću da otpočne operaciju za oslobođenje Niša i nastavi gonjenje neprijatelja prema Savi i Dunavu.

U TRODNEVNOJ žestokoj bici koja je počela 10. oktobra, srpska 1. armija je, kombinujući obuhvatni manevar preko Pasjače sa probojem preko Seličevice, slomila odbranu nadmoćnije nemačke 11. armije i prisilila je da napusti Niš. U zoru 13. oktobra trupe Moravske divizije su pobedonosno ušle u grad i zaplenile velike količine ratnog materijala. Istog dana francuska Konjička brigada oslobodila je Belu Palanku, a jedan srpski konjički puk Prokuplje.

U međuvremenu, za novog komandanta zajedničkih nemačkih i austrougarskih snaga na Balkanu određen je feldmaršal Keveš, koji je koketno, uz svoje ime, isticao atribut "osvajač Beograda". Posle gubitka Niša, nemačka 11. armija se povukla na liniju Sokobanja-Bovan-Kruševac i dalje Zapadnom Moravom do Čačka, gde joj je pristigla u pomoć austrougarska 30. divizija i delovi 51. divizije. Upornom odbranom svoga fronta, ta armija je trebalo da posluži kao spona između nemačke Grupe armija feldmaršala Makenzena u Rumuniji i austrougarske armijske grupe "Albanija", koja se povlačila kroz Crnu Goru da bi zaustavila napredovanje srpske vojske, omogućila što dužu eksploataciju životnih namirnica iz Srbije i zaštitila južnu granicu Austrougarske.

AUSTROUGRSKA vrhovna komanda, da bi omogućila izvršenje tako ambicioznog zadatka, odredila je još desetak novih pešadijskih i konjičkih divizija, kao i niz artiljerijskih grupa, koje su sa italijanskog fronta i iz Ukrajine upućene na srpski front. Ubrzo se pokazalo da su sve te mere odocnile.

Nemačko-bugarski štabovi računali su da će srpske snage, posle tako velikog udaljavanja od svojih baza i zbog porušenih komunikacija, usporiti svoje napredovanje, kako bi poboljšale svoje snabdevanje. Međutim, srpske trupe su te teškoće u velikoj meri brzo savladale blagodareći svestranoj pomoći stanovništva, koje je iznosilo pred svoje oslobodioce i poslednje zalihe hrane sačuvane posle trogodišnje okupacije. "Sve što je ostalo od stanovnika u Srbiji - starci, žene i deca" - zabeležio je francuski kapetan Dega - "sve se to stavljalo nama na raspolaganje, trudilo se da nam učini uslugu i pruži pomoć, Oni prenose naše telegrame i naredbe, oni nam služe kao izviđači, u toj zemlji svaki stanovnik je istovremeno i vojnik."

NAPREDOVANjE srpskih regularnih trupa u velikoj meri su olakšavali ustanici. U izveštajima nemačkih i austrougarskih štabova, iz dana u dan se govori da su ustanički odredi i grupe prekrili celu zemlju. Napadajući neprijateljske trupe u pokretu i na položajima, kidajući im veze i ometajući njihov saobraćaj, ustanici su otežavali njihovu borbu na frontu.

Ustanički pokret naročito je bio snažan i masovan na Kosovu, u Metohiji i u Crnoj Gori. Blagodareći pomoći ustanika Kosova, koji su sami oslobodili niz gradova i zarobili stotine austrougarskih vojnika, kombinovani francuski odred generala Tranijea uspeo je, takoreći u jednom dahu, da od 10. do 17. oktobra oslobodi Kosovo i izbije na liniju Raška - Novi Pazar. To je omogućilo srpskoj 2. armiji da se bez teškoća pregrupiše levo od 1. armije i preduzme marš preko Kosova i dolinom Ibra na front prema Drini.

U ISTO vreme francuska grupa divizija generala Patea uputila je železnicom isturene odrede ka Vidinu i Negotinu, koji su, pošto ih neprijatelj nije očekivao, 17. oktobra stigli na desnu obalu Dunava i hicima iz svojih topova prekinuli saobraćaj neprijateljske flotile.

U takvim okolnostima srpska Vrhovna komanda je pozitivno odgovorila na zahtev vojvode Bojovića da, posle nekoliko dana odmora u dolini Zapadne Morave, njegova armija ponovo krene u napad. U trodnevnim žestokim borbama koje su počele 18. oktobra duž cele linije fronta od Sokobanje do Čačka, protivnička odbrana je najpre slomljena kod Ražnja, gde su Moravska i Konjička divizija izvršile proboj. Odmah zatim cela armija je prešla u gonjenje. Već 25. oktobra Drinska divizija je oslobodila Kragujevac.


OSLOBOĐENjE BEOGRADA

SRPSKA Prva armija je, goneći u stopu razbijenog neprijatelja, nezadrživo nadirala prema Savi i Dunavu. Tačno 45 dana od početka pobedonosne solunske ofanzive, 1. novembra u 10 časova, vojvoda Petar Bojović je na čelu Dunavske divizije ušao u Beograd. Napaćena prestonica Srbije, koja je pretrpela velika razaranja i čiji su žitelji teško stradali, dočekala je svoje oslobođenje. U to vreme 2. armija je čelom stigla u rejon Užica i uputila prednje odrede na front prema Drini.