ZA VREME napredovanja srpskih armija prema Štipu i Velesu i prelaska savezničkih snaga u opšti napad 25. septembra, britanska avijacija je odigrala krupnu ulogu: tukući bugarsku 1. armiju u povlačenju, ona je potpuno slomila njen borbeni moral. Zanimljivo je podsetiti da je samo nekoliko dana pre toga, ta ista armija slomila britansko-grčki napad u bici kod Dojrana. Dok su bugarski parlamentarci vodili pregovore u savezničkoj Glavnoj komandi u Solunu, savezničke armije su se, goneći razbijene neprijateljske trupe, brzo primicale bugarskoj granici.

Srpska 2. armija je 29. septembra izbila na bugarsku granicu kod Carevog Sela, spremna da krene na Sofiju; srpska 1. armija je kod Stracina presekla odstupnicu nemačkoj 11. armiji, koja se preko Tetova povlačila ka Skoplju, poslednju vezu sa Bugarskom; francuska Konjička brigada, posle odvažnog prodora kroz planinu, ušla je u Skoplje i rasturila bugarske jedinice određene za odbranu grada; britansko-grčke trupe zauzele su Visoku čuku na Belašnici i glavnim kolonama napredovale prema Berovu i Petriču.

U TAKVIM okolnostima, bugarska vlada je poručila svojim parlamentarcima u Solunu da potpišu akt o primirju. Prema tom ugovoru četiri bugarske divizije koje su se tada zatekle zapadno od skopskog meridijana razoružane su i zadržane u zarobljeništvu. Druge dve bugarske divizije, koje je srpska 1. armija zarobila kod Kumanova, takođe su razoružane a ljudstvo upućeno u Bugarsku.

Na isti način postupljeno je i sa ljudstvom onih bugarskih jedinica koje je zarobila 2. armija i britansko-grčke snage. Vrhovni komandant bugarske vojske kralj Ferdinand, koji je zemlju stavio u službu nemačkog imperijalizma i doveo je do katastrofe, abdicirao je i emigrirao iz Bugarske 4. oktobra.

ZARAĆENE koalicije su dočekale kapitulaciju Bugarske kao događaj od prvorazrednog značaja. Obaveštavajući o tome Parlament, francuska vrhovna komanda je 1. oktobra istakla:

"Balkansko poluostrvo je od 15. septembra postalo bojište od glavne važnosti. U roku od deset dana slomljena je vojna moć Bugarske. Bugarska vlada je 25. septembra bila prisiljena da hitno zatraži primirje. Posledice ovih događaja izgleda da su odlučujuće u pogledu ishoda i trajanja rata."

Od tada je Turska, suočena sa opasnošću da bude odsečena od svojih saveznika, očekivala istu sudbinu; Austro-Ugarska je bila teško ugrožena, dok je južni bok Centralnih sila bio nepovratno razbijen. Poznati engleski vojni pisac Lidl Hart navodi da "podvig u Makedoniji nije samo skrhao jedan stub Centralnih sila, već je otvorio put za nadiranje ka austrijskoj pozadini.

NEMAČKA vrhovna komanda izgubila je živce samo za nekoliko dana. Iako stanje na Zapadnom frontu nije bilo zabrinjavajuće, načelnik štaba nemačke vrhovne komande Hindenburg i njegov pomoćnik Ludendorf su uputili 29. septembra zahtev vladi da traži primirje". Kraj Prvog svetskog rata, jednog od najkrvavijih u ljudskoj istoriji, neočekivano se brzo približavao.

Saveznički glavni komandant na Balkanu D'Epere odao je srpskoj vojsci posebno priznanje, istakavši da je ona "očiju uprtih ka Otadžbini, nadahnuta neukrotivom žestinom i puna vere u svoju pravednu stvar, srušila utvrđenja u kojima je neprijatelj mislio da je nedohvatljiv i, jurnuvši kroz njegova utvrđenja, za pet dana odsekla ga od Vardarske doline i naterala na porazno povlačenje".

OBAVEŠTEN da su Bugari potpisali primirje u Solunu, Viljem II je uputio telegram kralju Ferdinandu pun žuči: "62.000 Srba odlučilo je ishod rata, Sramota!"

Vesti o proboju Solunskog fronta i bugarskoj katastrofi sva svetska štampa je propratila kao događaje od prvorazrednog značaja. Natburgen Nahrihten pišući o proboju fronta, konstatovao je da je "situacija uzela preteće izglede".

"Tajms" je pisao da su "Srbi, ojačani jakim kontingentom Jugoslovena, potpuno izmenili celu situaciju na Balkanu". "Dejli mej" je zabeležio da je "pobeda na Balkanu dostojan takmac ostalim savezničkim uspesima. Srbija, za koju je Kajzer rekao da više ne postoji, pokazala je da je još živa i to još kako živa".

LONDONSKI "Dejli ekspres" je, pišući o uspesima srpske vojske, isticao da "rezultat tih pobeda, koji naročito preteže, jeste taj da Srbi pobedonosno ulaze u svoju zemlju, što će još jednom učiniti da Austrija zadrhti od ove vojske".

Sličnu izjavu je dao i predsednik Jugoslovenskog odbora Ante Trumbić u svojoj čestitki srpskoj vladi. On je u ime Odbora "s radošću i ushićenjem pozdravio pobedu, koju su odnele srpska vojska i jugoslovenske trupe, prožete težnjom ka opštoj slobodi i nezavisnoj državi Srba, Hrvata i Slovenaca. Te pobede, dodao je on, "dovešće napaćenu Srbiju u njeno porušeno ognjište. Približava se čas kada će lanci, koje je Austro-Ugarska bila stavila našem narodu, biti za navek raskinuti".

SAVEZNIČKE vlade su požurile da iskoriste neočekivan obrt na Balkanu: Velika Britanija se okreće prema Carigradu (izjavljujući da je spremna da na Balkan pošalje 4 nove divizije!), a Francuska stremi prema Rumuniji. I jedna i druga su uperile svoje poglede prema Rusiji radi kontrarevolucionarnih poduhvata protiv mlade sovjetske vlasti.

Italijanske trupe, mada su se slabo odmicale od Valone za neprijateljem koji odstupa zbog pretećeg razvoja događaja u Makedoniji, priželjkuju da posednu celu Albaniju i planiraju upad u Crnu Goru pre srpskih trupa, a po mogućnosti s kraljem Nikolom. Srpska vojska, pojačana francuskim trupama, usredsredila je svoje napore da oslobodi zemlju.


SRPSKA VOJSKA HITA U NIŠ

ZAPLETENE u besputnoj Makedoniji, savezničke trupe se sporo pregrupišu. No, srpska 1. armija, ojačana srpskom Konjičkom divizijom i francuskom Konjičkom brigadom, hitala je prema Nišu, ostavljajući daleko za sobom sve savezničke trupe. Prema Kosovu je upućen kombinovani francuski odred generala Tranijea. Grupa generala Patea (dve francuske divizije) dobila je zadatak da se prikupi na komunikaciji Kumanovo - Kriva Palanka za dejstvo istočno od srpske 1. armije.