IZBIJANjEM srpskih armija na Vardar i Drensku planinu stvorena je potpuno nova strategijska situacija na makedonskom ratištu. Nemačka 11. i bugarska 1. armija bile su razdvojene u dužini od 50 kilometara i veoma ugrožene, jer je nastavljanjem srpske ofanzive zapretila opasnost obema armijama da budu naterane na kapitulaciju.

Nemački štabovi su uviđali tu opasnost čim je došlo do sloma bugarskog fronta u planini, pa su insistirali da se obe armije povuku u dublju pozadinu i organizuju novu odbrambenu liniju na kojoj bi se, uz pomoć divizije čiji su dolazak sa drugih frontova najavljivale vrhovne komande Nemačke i Austro-ugarske, zaustavila ofanziva Antante i, eventualno, preduzeo protivnapad. General Šolc je nastojao da, dovođenjem pojačanja sa tih delova fronta, spreči napredovanje srpskog udarnog klina.

KADA je, međutim, srpska 1. armija posle osvajanja Drenske planine usmerila svoj napad preko Babune i tako ugrozila poslednje veze nemačke 11. armije sa vardarskom dolinom, a srpska 2. armija obrazovala prostran mostobran na levoj obali Vardara i započela nadiranje prema Štipu u pozadinu bugarske 1. armije, general Šolc je, ne konsultujući se sa bugarskim komandantima, 22. septembra naredio opšte povlačenje na celom frontu od Dojrana do Ohridskog jezera na liniju Tetovo-Skoplje-Plačkavica, gde je trebalo pružiti odlučan otpor i sprečiti prodor armija Antante u Bugarsku.

"Bili su učinjeni natčovečanski napori da se održe položaji", kaže se u jednom nemačkom izveštaju o borbama koje su prethodile povlačenju, "ali je sve bilo uzaludno. Naletu Srba nije se moglo odoleti. Čast neka je palim borcima, ali neka je čast i Srbima koji su požnjeli uspeh". U strahu od novih poraza, vrhovne komande Nemačke i Austrougarske su se u međuvremenu sporazumele da hitno upute u Makedoniju šest divizija iz Ukrajine, Italije i sa Zapadnog fronta.

UPRKOS tako sjajno izvršenom proboju fronta (sa očiglednim dalekosežnim vojnim i političkim posledicama na celokupnu strategijsku situaciju), srpska vojska se našla u vrlo komplikovanom položaju. Britansko-grčke trupe u dvodnevnoj bici kod Dojrana, 18. i 19. septembra, pretrpele su neuspeh, izgubivši oko 7.000 ljudi. Obaveštavajući o tome srpsku Vrhovnu komandu, general D'Epere je dodao da je odložen početak napada 1. grupe divizija, pa je molio da srpske trupe nastave nadiranje, naglašavajući da se sudbina savezničke ofanzive nalazi u njihovim rukama.

Ostale savezničke snage duž celog fronta nisu ni preduzimale napad, tako da su se još uvek nalazile na svojim polaznim položajima, sa izuzetkom nekoliko susednih savezničkih odreda koji su obezbeđivali i pratili krila srpskih armija. Bokovi srpskih armija, duboko uklinjenih u neprijateljski raspored, bili su izloženi opasnosti. Vrhovna komanda je energično tražila akciju ostalih saveznika.

MEĐUTIM, 21. septembra predsednik francuske vlade i ministar vojske Klemanso naredio je generalu D'Epereu da ograniči ofanzivu kako bi francuska i britanska vlada mogle da pristupe smanjenju broja trupa u Makedoniji radi ojačavanja Zapadnog fronta. Ta čudna naredba do danas nije dobila pravo objašnjenje, jer situacija na Zapadnom frontu nije bila nimalo zabrinjavajuća. Može se pretpostaviti da je depeša upućena jedino iz obzira prema Britancima, koji su se ranije suprotstavljali preduzimanju ofanzivnih operacija na Solunskom frontu.

No, bitno je da se D'Epere kolebao, što se manifestovalo tako da nije odmah izdao odgovarajuća naređenja savezničkim trupama, pa se ofanziva nastavila svom silinom. Zbog toga je regent Aleksandar dva puta u istom danu išao u Solun kod D'Eperea zahtevajući od njega da izda naredbu za prelazak u napad svih savezničkih trupa kako bi se obezbedili bokovi srpskih armija.

GLAVNI komandant se složio sa mišljenjem regenta Aleksandra i obećao da će izdati potrebna naređenja za prelazak savezničkih trupa u napad. Međutim, savezničke trupe su, takoreći, i dalje stajale na polaznim položajima. Svesna da bi u takvim okolnostima svako oklevanje vodilo u poraz, srpska Vrhovna komanda je, ne sačekavši da se trupe snabdeju hranom i municijom, naredila da 1. armija osvoji Babunu, a 2. armija Sertu i Gradišku planinu i da najenergičnije, ne obazirući se na zaostajanje savezničkih trupa, nadiru ka bugarskoj granici.

U isto vreme ona upućuje oštar demarš glavnom savezničkom komandantu, u kome se kaže da će "francuska Istočna vojska, zbog sporog napredovanja, ponoviti grešku koju je Saraj učinio 1916. godine prilikom napada na Bitolj", i tako "dozvoliti da se neprijatelj sredi i, eventualno, povrati na svoje stare položaje".

U DEPEŠI se insistiralo da francuske trupe iz rejona Bitolja bar malo pomognu srpskoj 1. armiji koja se bori pod vrlo teškim uslovima, napadajući neprijatelja s fronta. Da potčinjena komanda uzima toliku inicijativu u svoje ruke, i u isto vreme upućuje prekore nadležnoj komandi, primer je bez presedana.

Načelnik štaba srpske Vrhovne komande vojvoda Mišić bio je svestan veličine trenutka: od uspeha naređenog manevra, poručio je komandantima armija Bojoviću i Stepanoviću, zavisi ishod rata. Zaista, čim su srpske trupe posle dvodnevnih borbi izbile na Babunu i Sertu i usmerile svoje nadiranje ka Velesu, Štipu i Radovištu, bugarska vlada je istog dana, 24. septembra, zaključila da nije moguće zadržati srpske armije u njihovom napredovanju prema bugarskoj granici i da je rat izgubljen.

Zbog toga je preliminarno odlučila da uputi parlamentarce u Solun da mole za mir. Srpske vojnike nije više bilo moguće zaustaviti.

U ZNAK priznanja za uspehe u proboju Solunskog fronta i manevar preko Drenske planine i Babune, vrhovni komandant Aleksandar Karađorđević unapredio je komandanta 1. armije Petra Bojovića u čin vojvode.

Savezničke snage, najzad, prelaze u opšti napad, izuzev grčkih trupa na Strumi. Neprijatelj je u povlačenju na celom frontu od Dojrana do Ohrida. Grupa desnokrilnih divizija francuske Istočne vojske nastupala je frontom prema Kruševu i Brodu, vršeći snažan pritisak na nemačku 302. diviziju koja je štitila povlačenje glavnine 11. armije u pravcu Tetova i Skoplja. Usled dramatičnog razvoja događaja u Makedoniji, austrougarska vrhovna komanda naređuje da se njene trupe u Albaniji, mada ih Italijani nisu uznemiravali, povlače na sever uporedo sa povlačenjem nemačke 11. armije.


UZALUDNO OHRABRENjE NEMAČKOG CARA

KADA se u Berlinu saznalo za postupak bugarske vlade, da šalju parlamentarce u Solun da mole za mir, nemački car Vilhelm II je, da bi ohrabrio svoga pokolebanog saveznika, uputio telegram bugarskom kralju Ferdinandu, u kome ga obaveštava o upućivanju krupnih pojačanja koja će biti u stanju da preokrenu situaciju u Makedoniji. "Mi dolazimo", kaže se u tom telegramu, "sa svim raspoloživim trupama da pružimo pomoć i spasenje". Međutim, za sve te mere bilo je kasno.