POSEBNO valja istaći da je 20. jula 1917. godine objavljena Krfska deklaracija srpske Vlade i Jugoslovenskog odbora o oslobođenju i ujedinjenju svih Srba, Hrvata i Slovenaca u slobodnu nacionalnu i nezavisnu državu, što je u redovima srpske vojske i među dobrovoljcima primljeno kao krupan korak na putu stvaranja zajedničke jugoslovenske države i znak da su velike žrtve date na bojnom polju već počele da daju svoje plodove.

Veliki gubici koje je srpska vojska pretrpela na Solunskom frontu mogli su se popunjavati jedino prikupljanjem dobrovoljaca među jugoslovenskim iseljenicima i ratnim zarobljenicima jugoslovenskog porekla u savezničkim zemljama. Od 1916. do 1918. godine iz Amerike je došlo oko 4.000, a iz Rusije, iz sastava Dobrovoljačkog korpusa Srba, Hrvata i Slovenaca, stiglo je oko 12.500 dobrovoljaca. Početkom 1917. godine u Korpusu u Rusiji bilo je oko 42.000 dobrovoljaca. Međutim, pod uticajem tamošnjih revolucionarnih događaja, austrougarskih i italijanskih antijugoslovenskih agitacija, izvesne nacionalne tesnogrudosti i surevnjivosti među dobrovoljcima i oficirima sa Krfa, kao i zbog neizvesnosti u pogledu konačnog ishoda rata, mnogi dobrovoljci su napustili Korpus.

U VREME izbijanja Oktobarske revolucije jedna dobrovoljačka brigada zatekla se u oblasti Urala. Pretila je opasnost da se ona potpuno izgubi u vrtlogu revolucionarnih događaja. Međutim, blagodareći stavu Lenjina koji je isticao da se na Solunskom frontu vodi borba za nacionalnu odbranu Srbije od imperijalističke agresije, boljševička vlast je omogućila da se dobrovoljačke jedinice, koje su sačuvale svoju borbenu sposobnost, s celokupnim svojim naoružanjem prebace preko Vladivostoka u Solun.

NjIHOVO uključivanje u jedinice srpske vojske, kaže se u jednom izveštaju srpske Vrhovne komande 1917. godine, povoljno utiče na moral vojnika, "jer osećaju da im se snaga jača i popunjava svežim i mladim elementima. Sa tim dolazi nova nada i poverenje u bolje dane". Jednim delom dobrovoljaca popunjavane su sve divizije srpske vojske. Veći deo dobrovoljaca iz Rusije, zadržavajući svoju formacijsku strukturu od četa do brigade, ušao je u sastav Jugoslovenske divizije koja je obrazovana početkom 1918. godine preformiranjem dotadašnje Vardarske divizije. Jugoslovenska divizija imala je dve brigade, Jugoslovensku i Vardarsku, od po dva puka. Ova divizija je ušla u sastav 2. armije.

Povodom stupanja velikog broja Jugoslovena, među kojima je bilo najviše Srba sa teritorije Austrougarske i Crne Gore, u redove srpske vojske, načelnik Štaba Vrhovne komande general Petar Bojović uputio je 12. decembra 1917. godine trupama naredbu u kojoj se izlažu pogledi na odnose srpskih vojnika i dobrovoljaca.

STRAH OD JAKE SRPSKE VOJSKE ITALIJANSKA vlada nije dozvoljavala prikupljanje dobrovoljaca među svojim zarobljenicima jugoslovenskog porekla, jer nije želela jačanje srpske vojske. Ona je tek posle energičnog pritiska ostalih savezničkih vlada dozvolila da nekoliko stotina zarobljenih Srba ode u Solun, dok takve dozvole nije dala Hrvatima i Slovencima. Dolazak dobrovoljaca na Solunski front imao je veliki značaj. U završnoj fazi rata u redovima srpske vojske borilo se oko 20.000 dobrovoljaca (u 1917. godini iz Rusije je došlo oko 12.600 dobrovoljaca, a iz Severne i Južne Amerike oko 4.000).

U NAREDBI se, između ostalog, kaže: "Bavljenje Jugoslovena u našoj vojsci, pored pomoći u vojnom pogledu, treba još da učvrsti i razvije ideju o bratstvu, jednakosti i zajednici Srba, Hrvata i Slovenaca, kao i ostalih Slovena. Napori svih starešina treba da teže stvaranju uverenja kod svih vojnika o potpunoj jednakosti i ravnopravnosti svih članova jugoslovenske nacije. Potrebno je suzbijati svaki pokušaj separatizma ili dominiranja Srbijanaca nad ostalim i obratno. Svaki član ove zajednice treba da sam oseća da nije niukoliko potlačen niti potčinjen i da ima puno pravo da se po svojoj volji naziva Srbinom, Hrvatom, Slovencem, Čehom, Poljakom itd., kao god što će uvek imati pravo da ispoveda, bez ikakve zamerke, onu veru koju on želi.

"Naročito je od velikog značaja da Srbi iz Kraljevine Srbije ne pokazuju nikakve ideje ili namere prevlasti nad ostalim elementima, kako bi se iskorenila svaka zebnja i bojazan koja možda postoji kod Hrvata, Slovenaca i Crnogoraca u ovom pogledu. U tom pravcu vršena je od strane naših neprijatelja jaka propaganda među njima, propaganda koja nije bila bez uspeha i koja će, možda, i na makedonskom frontu biti produžena.

"Razne prepirke, objašnjenja i zamerke za minule događaje, pa čak i pojedine aluzije, mogu doneti više štete no što se to obično misli, zbog toga ih treba izbegavati i ostaviti na stranu sve diskusije koje mogu uneti nesporazum i zlu krv među elemente iz raznih krajeva.

"Krfsku deklaraciju, koju su izradili najviđeniji predstavnici svih delova Jugoslovena, treba smatrati kao svršen i obavezan akt i sve ranije razmirice ostaviti zaboravu. Glavna i jedina pažnja svih vojnika treba sada da se usredsredi na izvojevanje pobede nad neprijateljem i privođenje u delo jugoslovenskog ujedinjenja."

OSVRĆUĆI se na tretman Jugoslovena u jedinicama, u naredbi se dalje kaže:

"Disciplina i red moraju se održavati i kod Jugoslovena isto onako kao i kod naših vojnika. Ni najmanje ne sumnjam u njihov zdrav razum i zrelo rasuđivanje da ovako veliko delo može da izvrši samo vojska prožeta patriotizmom i čvrstom disciplinom. Međutim, naročito želim da naglasim da sredstva za održavanje discipline moraju biti strogo po našim zakonima, uredbama, pravilima i propisima. Tuča i psovke apsolutno su zabranjeni. Oficiri i podoficiri koji se budu ogrešili o ovu preporuku neka se odmah uzmu na odgovornost i neka za to iskuse svu zakonsku strogost.

"Jednom reči, svi vojnici, bez razlike odakle je ko rodom, treba da žive među sobom kao prava braća i najiskreniji drugovi; treba da imaju puno poverenje u svoje starešine i da budu uvereni da će ih ovi uvek sa najvećom savesnošću i brigom voditi u ovim teškim i ozbiljnim vremenima."

Sa ovakvim stavom i nastojanjem srpske Vrhovne komande i svih starešina, dolazak dobrovoljaca u srpsku vojsku još je više učvrstio njeno jedinstvo i podigao borbeni duh, što je bilo izuzetno značajno za njenu ulogu u završnoj fazi rata.