USPEH srpske vojske, sredinom septembra 1916. godine, izazvao je zabrinutost i trvenje između nemačkih i bugarskih štabova. Svaljujući krivicu za poraz bugarskih trupa na bugarsko komandovanje, Nemci su iznudili zamenu armijskih štabova, tako što je štab nemačke 11. armije (general Vinkler) preuzeo komandu na bitoljskom frontu, a štab bugarske 1. armije (general Bojadžijev) u dolini Vardara.

Pošto su obe strane uočile veliki značaj masiva Kajmakčalana, od čijeg je držanja zavisila sudbina celog graničnog fronta na zapad do Bitolja, u nastavku savezničke ofanzive razvile su se ogorčene, izuzetno teške i krvave borbe na toj planini. Te borbe su trajale punih 19 dana. Na sam Kajmakčalan napadala je Drinska divizija, a levo od nje, na Starkov grob, Dunavska divizija, ojačana 1. timočkom brigadom. Napredujući korak po korak uz vrletnu planinu, tokom trodnevnih žestokih okršaja, trupe Drinske divizije su u noćnom jurišu 18. septembra ovladale vrhom Kajmakčalana.

ISTE noći bugarske trupe su izvršile četiri protivnapada, ali su svaki put odbijene, i to sa ogromnim gubicima. One su, međutim, dovukle nova pojačanja, čak sa fronta na Strumi, i noću 26. septembra preotele vrh Kajmakčalana. Četiri dana kasnije, 30. septembra, Drinska divizija je, ojačana delom snaga Dunavske divizije i Dobrovoljačkim odredom, ponovo zauzela Kajmakčalan, a glavnina Dunavske divizije Starkov grob. Time je bugarski front na moćnoj planinskoj barijeri probijen, te su 1. i 3. armija preuzele gonjenje neprijatelja ka Crnoj reci.

Borbe na masivu Kajmakčalana bile su izuzetno teške, o čemu najrečitije govore veliki gubici na obema stranama. Ukupni srpski gubici dostigli su ogroman broj od 4.643 borca izbačena iz stroja. Samo je Drinska divizija izgubila 3.804 borca, od kojih je 747 poginulo. U tim borbama poginulo je 39 oficira, od kojih tri komandanta bataljona, a ranjeno 137 oficira, među kojima i dva komandanta puka. O bugarskim gubicima, koji su svakako bili veći, postoje samo posredna svedočanstva.

BUGARSKI general Nedev, pišući o borbama na Kajmakčalanu, ističe da su bugarski vojnici, izloženi uraganskoj vatri srpske artiljerije, zapali u tešku psihičku krizu. "Oni su", piše Nedev, "počeli masovno da gube razum, postali su ravnodušni na smrt; nisu prepoznavali svoje komandante i drugove, čak su počeli nesvesno da beže natrag; do večeri na položajima je ostalo mnoštvo ubijenih i ranjenih." Opisujući prizor koji su zatekli srpski vojnici po izlasku na Kajmakčalan, Đorđe Lazarević kaže da se pred njima ukazalo bojno polje formalno prekriveno leševima.

Osvajanje Kajmakčalana spada u značajnije ratne podvige srpske vojske. Vest o tom uspehu preporođene srpske vojske, koja je tu ponovo stupila na zemljište svoje države, odjeknula je širom celog sveta gotovo kao i pobede kod Kumanova, na Ceru i Kolubari.

MEĐUTIM, gonjenje Bugara koje su s velikim poletom otpočele srpske 1. i 3. armija, zaustavljeno je na Crnoj reci, jer je i tom prilikom izostalo energično dejstvo francusko-ruske grupe, koja je u međuvremenu ojačana još jednom francuskom divizijom i novopristiglom ruskom brigadom. Pošto je general Saraj odbio da uputi pojačanja srpskim trupama, neophodna za nastavljanje ofanzive, a Bugarima su u međuvremenu pristigla znatna nemačka pojačanja sa drugih frontova, neprijatelj je uspeo da, povezujući svoje položaje na Crnoj reci sa glavnom odbrambenom linijom na planini Nidže (Sokol i Dobro Polje), obezbedi solidnu čvrstinu svoje odbrane.

Na taj način, zbog neodgovarajućeg sadejstva savezničkih trupa sa srpskim armijama, koje su nosile sav teret ofanzive na svojim plećima, bugarskim i nemačkim snagama je pošlo za rukom da po drugi put posle proboja fronta kod Gorničeva ponovo učvrste svoju odbranu.

ZBOG toga je izbio oštar sukob između vojvode Mišića i generala Kordonijea, a odnosi između generala Saraja i srpske Vrhovne komande su se jako zategli. No, glavni komandant je odgovornost za ponovni zastoj u operacijama svalio na generala Kordonijea, koga je, konsultujući nadležnog ministra u Parizu, smenio i na njegovo mesto postavio generala Labloa.

Novi zastoj posebno je uznemirio srpsku Vrhovnu komandu, koja je došla do zaključka da neće biti moguće savladati odbranu neprijatelja na bitoljskom pravcu, gde su užurbano dovlačene nove bugarske i nemačke jedinice, pa čak i nekoliko austrijskih i turskih bataljona, ukoliko saveznici ne promene način rada i svesrdnije ne pomognu srpskoj vojsci. Da bi se neprijatelju onemogućilo da se posle pretrpljenih poraza i gubitaka ponovo sredi i oporavi, načelnik štaba srpske vrhovne komande general Petar Bojović predložio je glavnom savezničkom komandantu da se ojača srpska 2. armija koja je držala položaje u gornjem slivu Moglenice, prema Veterniku i Dobrom Polju, i da se sa njenog fronta preduzme ofanziva prema Negotinu i Gradskom na Vardaru, gde je neprijatelj imao relativno slabe snage, da bi se tako izmanevrisale i pokolebale bugarsko-nemačke snage na frontu u dolini Vardara i kod Bitolja.

NAŽALOST, Saraj nije prihvatio taj predlog, koji je dve godine docnije poslužio kao idejna osnova za izvršenje proboja Solunskog fronta. Posle toga srpskim armijama nije ostalo ništa drugo nego da pokušaju da sopstvenim snagama slome otpor neprijatelja na Crnoj reci, kako bi se pre početka oštre zime spustile sa surovih planinskih visova u niže predele.

Već 5. oktobra 1916. počelo je prebacivanje pešadijskih delova 1. i 3. armije na levu obalu Crne reke. Od tada počinju teške borbe u luku Crne reke, na planinskom terenu sa bezbrojnim kamenitim visovima i strmim čukama, koje je trebalo danonoćno napadati i otimati od upornih bugarskih vojnika kojima su stalno pristizala sveža pojačanja.

U međuvremenu je rumunska vojska pretrpela poraz u Transilvaniji i otpočela povlačenje prema Bukureštu. Predosećajući katastrofu Rumuna, general Žofr je insistirao da se ofanziva kod Bitolja nastavi, u nadi da će to prisiliti bugarsku vrhovnu komandu da prebaci deo svojih snaga sa rumunskog fronta u Makedoniju, što bi olakšalo situaciju rumunske vojske. Zbog toga je naredio generalu Saraju da pošalje pojačanja Srbima.

SARAJ je tada neke srpske jedinice, koje su se nalazile pod francuskom komandom, vratio u sastav srpske vojske, i pod komandu vojvode Mišića stavio dve ruske brigade, francusku 17. kolonijalnu diviziju i nekoliko francuskih teških baterija. On je u isto vreme izmenio koncepciju ofanzive: umesto težnje da obuhvati bugarski front sa zapada, na čemu je neprekidno insistirao, sada je podržao ideju o proboju na pravcu napada srpske 1. armije.



NEMCI DOVLAČE POJAČANjA

NEMCI su na deo fronta koji je pokrivala srpska vojska dovukli još veća pojačanja (18 bataljona, 12 mitraljeskih odeljenja, šest lakih i 17 teških baterija, 2 konjička eskadrona, pionire i transportne jedinice). Komandu nad bugarsko-nemačkim snagama u okuci Crne reke primio je nemački general Hipel, koji je bio pozvan sa fronta na Somi. Pošto su krajem oktobra na obe strane pristigla nova pojačanja, ponovo su se rasplamsale žestoke borbe u luku Crne reke. U tim borbama, u kojima su angažovali krupne snage, Nemci su ipak poraženi.

SUTRA: NEMCI I BUGARI BEŽE IZ BITOLjA