PRVA misao koja mi je došla čim sam iskoračila iz zatvora bila je: slobodna sam, gotovo je, sve se završilo! "Ade ja!" (Ajde, ćao!). Osetila sam da napolju nema opasnosti. Sela sam na prvi motor koji je bio ispred mene i, naravno, pogrešila. Istraumirana letovima i padovima mog bivšeg muža motorom, mrzela sam ih iz sveg srca. Nikada nisam naučila marke motora i razlike među njima. Umesto da odletim brzinom svetlosti na Reksovom motoru, završila sam na Bajinom skuteru. Baja i ja, visoki zajedno četiri metra i teški sto šezdeset kilograma, vukli smo se kao dva ranjena puža. Imali smo sreće što je naš put za bekstvo počinjao ulicom nizbrdo. Da nije bilo nizbrdice, bilo bi i guranja pred smotanom grčkom policijom. Pedeset metara niže, na semaforu, skrenuli smo desno i uključili se u najprometniju ulicu ovog dela grada. Bili smo bezbedni.

BAJU sam od sreće stegnula jako! Okrenuo se i nasmejao. Garili smo naredna dva kilometra brzinom ranjenog puža, do zgrade u kojoj je bio iznajmljeni stan. Na ulaznim vratima već me je čekao Toni. U ruci je još uvek držao kesu sa bojama i ogromnu paletu. Moj prijatelj, uvek priseban, nije se bavio samo spasavanjem mene, već i spasavanjem slikarskog materijala. Toni i ja ušli smo u stan i zaključali se.

Za to vreme u zatvoru se dešavalo ono što sam i predvidela. Gospođa komandir od jačine udarca doživela je fleš. Ne razumejući se u borbene veštine, pomislila je da je neko bacio bombu. Preostale prisutne gospođice od straha su pritvorile vrata i pomogle da moje bekstvo prođe još bolje.

PRVI put otkako postoji ova ustanova zatvorenica je izašla iz nje, i to na glavna vrata. Sve se desilo u nekoliko sekundi, pa su se one, od šoka, više plašile bombe koja ne postoji nego moga odlaska.

Baja i Reks parkirali su motore, presvukli se i prešli u putnički auto, kojim su se odvezli do stana na Pagratiju. Sat kasnije Baja se vratio po Tonija i odvezao ga nazad u Pagrati. Ostala sam sama.

Prvi telefonski poziv koji sam uputila bio je na novi broj, za koji sam kazala sinu da ga aktivira u slučaju moga bekstva. Javio se odmah. Vikao je iz sve snage: "Mamice, uspela si! Moja mamica može sve! Znao sam!" Govorila sam tiho, još uvek sam osluškivala šta se dešava napolju. Srce je htelo da mi iskoči od sreće. Kazala sam mu: "Gotovo je, završilo se zauvek ovo ludilo."

DRUGI poziv sam uputila mom bivšem mužu, koji je od prvog dana planiranja moga bekstva bio uključen. Pomagao je i bio mi od velike koristi. Prvo što sam izgovorila bilo je: "Otišla sam". Kako je znao da sam bekstvo planirala u nedelju, ne verujući u ono što čuje, zbunjeno me je pitao: "Hoće li se desiti?" Ponovila sam mu: "Otišla sam iz zatvora, u iznajmljenom sam stanu." Počeo je da viče od sreće. I dalje smo igrali naš ludi tango argentino! Najstrašnije je što smo u tome uživali, što smo bili ponosni na naš ples.

Sat kasnije sin mi je preneo da su počele pripreme za veliko slavlje povodom mog bekstva. Obavestio me je ko su zvanice. Njegov tata takođe se spremao za ludi provod. Posle dugogodišnjih proslava u čast rođenja sina, nastaviće sa višegodišnjim proslavama moga bekstva iz zatvora.

SIN je primao komplimente od drugara da sam "prava legenda". Ah, kada bi drugari znali koliko je bilo bola u životu ove legende, koliko grešaka i koliko propuštenih šansi. Blago njihovim mamama za koje nikad niko neće reći da su legende!

Sedela sam na dušeku u praznom stanu i gledala oko sebe pitajući se ko sam ja. Opet sam bila prva, ovog puta u totalnoj negativi. Crno-belo, ja na vrhu sveta, ja ispod zemlje. Ja uspešna i slavljena, ja propala i oblaćena, sjaj i beda, slava i propast, sve i ništa. Ja, koja i dalje verujem u sve.

Dva sata kasnije stigao je Baja. Istim putničkim automobilom prevezli smo se do Pagratija. Ušla sam u stan.

Zagrlili smo se, svi smo bili na okupu. Čekalo me je ledeno pivo koje sam na slobodi retko pila. Dok sam slikala na plus četrdeset u zatvoru, jedina stalna misao koja mi je prolazila kroz glavu bila je - ledeno pivo, piće koje je u zatvoru strogo zabranjeno. Verovatno zbog zabrana, stvorila se neverovatna želja koju su mi moji prijatelji odmah ispunili.

UBRZO su izrazili svoju veliku želju, dok sam ih ja u čudu slušala. Baja je prvi upitao: "Olja, šta misliš, smemo li mi sada da odemo do luna-parka u Nikiji?" Nasmejala sam se od srca. Kao i moj sin, plaćali su da ih neko izluđuje od straha u kući strave i užasa. Vozili su se na najopasnijim spravama dok im se creva ne zavežu u čvor i dok se dobro ne ispovraćaju. Rekla sam im da idu.

Posle bekstva iz zatvora, luna-park je bio jedino mesto gde ih policija, koliko god bila maštovita, neće tražiti. Otišli su razdragani i veseli. Na bekstvo su zaboravili kao da se nikada nije desilo. Nisu mu pridavali nikakav značaj. Sva trojica su se duboko zabrinula hoće li zakasniti na letovanje u Budvi.

OSTALA sam sama. U stanu sam imala srpsku satelitsku televiziju. Ubrzo je krenuo titl glavnih vesti. Neprestano se ponavljalo: "Srpska državljanka pobegla iz najčuvanijeg zatvora 'Koridalo' u Atini." Počela sam da shvatam ozbiljnost situacije. Bilo je to stvarno nešto nesvakidašnje, a gledano iz mog ugla - jedna iskorišćena prilika u poluusnuloj mrtvačnici u kojoj sam živela. Vest je izgledala izuzetno ozbiljno, dok su se po mojoj glavi vrteli nespretni i debeli stražari. Tako je jedna situacija, za mene laka, postajala neverovatna i izazivala jezu, čak i meni, dok sam slušala vesti.

NAREDNOG dana ispratila sam moje prijatelje - vraćali su se u Srbiju. Žurno su me pozdravili jureći u Budvu na letovanje. Mladost se nije osvrtala, niti dugo zadržavala na istom. Gledala sam ih kako odlaze.

U mrklom mraku grupne sobe moje telo po sećanju pronalazi put do prozora. Nebo je bez zvezda, tamno, ubijeno pomrčinom što se izmešala sa oblacima. Jedino što čujem u dugoj tišini su otkucaji moga srca. Oko mene ceo svet se okreće. Obuzela me je neka ravnodušnost. Zar se navikavam na bol?

Sve oko mene je tiho propadanje koje ne mogu zaustaviti. Teško je poverovati da su drugi moralniji i bolji samo zbog nevažne igre sreće i sudbine. Samo su glupi ljudi nevini. Sve je besmisleno, i principi, i pravda, i karijera, i velika životna sreća. Ko sam ja? Da li je cena moje slobode prevelika? Koliko sam povredila one koje volim? Da li sam dobra, loša, poštena, nepoštena? Valjda je sve to stvar ukusa.

Vole me, očigledno, samo oni koji me dobro poznaju.




OPČINjENOST Olivera Ćirković: Novi život posvećen slikarstvu