AKO ste se do sada pitali kako je moguće da su onoliki Srbi za vreme Drugog svetskog rata naivno otišli na klanje, bez pružanja ikakvog otpora, tokom minulog svetskog prvenstva u fudbalu mogli ste da se uverite u "direktnom prenosu" kako bi se nemalo Srba mirno predalo reprezentaciji koja žali zbog '45. godine

Sve je to samo sport - reče Petar Brzica tešeći svog prijatelja i rivala Antu Žileta Friganovića pošto ga je u takmičenju pobedio rezultatom 1.360:1.100 i osvojio zlatni sat, srebrni servis, pečeno prase, bocu vina i titulu "Kralja srboklanja". Žile je, međutim, bio neutešan jer je izgubio iako je ubedljivo vodio sve do sudara s prkosnim Vukašinom Mandrapom iz Klepaca, koji je odbio da navija za njegov tim uzvikujući "Živio Ante Pavelić" nego je, demonstrirajući krajnje nerazumevanje sporta, šovinistički i pun mržnje prema susedima ponavljao "samo ti, dijete, radi svoj posao". Neki drugi su prišli jami ne verujući da im njihova braća i susedi mogu bilo šta loše učiniti sve dok nisu osetili nož pod grlom. Tako je bilo avgusta 1942, kada je Jure Maričić poslao oko 4.000 ljudi na Gradinu, a verovatno bi isto bilo i kada bi, kojim nesrećnim slučajem, danas pokupili 4.000 ljudi iz Beograda i poslali ih na zagrebački Jelačića plac. Na to nam ukazuje ponašanje ne baš malo "srpskih navijača" s ispravnim shvatanjem sporta, ali i spremnost za dom hrvatskih sportista. Dok su oni iz četrdesetih godina i mogli imati nekakvu iluziju o prirodi i krajnjoj destinaciji transporta koji im organizuje mlada hrvatska država, današnji Srbi morali bi da znaju, za razliku od nesrećnog Francuza što je vođen sportskim duhom otišao na proslavu hrvatskih reprezentativaca i umalo nije bio rastrgnut, šta treba da očekuju. To im je jasno demonstrirano najmanje tri puta u prošlom veku, ali oni i dalje odbijaju da shvate.

Izvesni "srbijanski filozof", kako ga nazivaju dobroćudni mudraci iz Hrvatskog kulturnog vijeća kada se na njega pozivaju u raskrinkavanju "lažnog svetog novomučenika Vukašina Jasenovačkog" (tekst iz Hrvatskog tjednika od 13. avgusta 2015), Aleksandar Pražić celu je jednu knjigu posvetio fenomenu autodestrukcije kod Srba. U delu "Nacionalno samoubistvo" ("Pešić i sinovi", 2009), Pražić je ispravno uočio da u ovom narodu postoji doza suicidnosti, samo je potpuno pogrešno identifikovao njen subjekt. On kao primere ovog fenomena navodi, između ostalih, Vukašina Mandrapu ("budalaština, u koju niko razuman ne može da poveruje") i cara Lazara ("arhetipski lik u bolesnom delu rascepljenog nacionalnog bića"). Međutim, stvarnost demantuje i Pražića i Milojka Pantića (koji veruje da sve što je "normalno", odnosno građansko kod nas svim srcem navija za Hrvatsku) i pokazuje nam da samoubice nisu ni Lazar, niti Vukašin, nego građani što bi nošeni utopijskom idejom o bratskoj ljubavi otišli da proslave sa Lukom Modrićem, Ivanom Rakitićem, Zlatkom Dalićem i Markom Perkovićem Tompsonom. Moguće je da bi se s te proslave vratili, a možda bi ih onda stigla njihova ruka i u Srbiji, kao što kaže "himna" hrvatske reprezentacije.

Sigurno je da među onima koji su navijali protiv Hrvatske ima bazičnih šovinista zadojenih mržnjom. I to, naravno, nije dobro. U ovom slučaju nije dobro ugledati se ni na parolu sa Spomenika zahvalnosti Francuskoj s Kalemegdana "Volimo Francusku kao što je ona volela nas", jer bi nas ovakva žudnja za reciprocitetom odvela pravo u pakao. Ipak, čak i šovinisti su pametniji od ovakvih građanista, jer za razliku od njih, ne bi svojevoljno i mirno, samoubilački, otišli na klanje. Kao i Pražić, ovi građanisti su donekle u pravu. Ne treba mrzeti svoje susede. Ali pre toga ne treba mrzeti ni samoga sebe, svoj identitet, svoju prošlost i svoje pretke i ne treba zbog nekakve sumanute i mazohističke ljubavi podržavati svog krvnika i dželata. U ovom kontekstu ponovo ćemo se poslužiti dobro uočenom, ali pogrešno usmerenom ocenom iz Pražićeve knjige o potrebi "etnopsihološkog istraživanja anamneze, utvrđivanja dijagnoze, rasvetljavanja etiologije i ukazivanja na činioce eventualne terapije srpske patološke dispozicije za okretanje agresije na sebe i kolektivnu autodestrukciju". Samo, autodestrukcija nije u okretanju Lazaru i Mandrapi nego onima što žale za "lošom '45" jer su se tada "rasuli preko svijeta", sve dok se nisu stvorile okolnosti da se "vrate doma laste", kao što kaže pesma koju je je Tompson otpevao fudbalerima.