Na baš ovaj današnji značajni dan, dve povelike armije navijača pogledaće se u oči. Došlo im je, konačno, vreme za Veliki boj, koji će jednom zasvagda odlučiti kakvog je kvaliteta ovo Nacionalno Biće. Spremili su se argumenti za diskusiju o tome ko je za koga i zašto, izvadili se iz prašine istorijski fakti, naoštrila se ideološka demagogija. Samo se čeka da sudija da znak. Pa, da se zauvek da naslutiti ko je kakav čovek i kakvi smo to ljudi, kad za Njih navijamo. A ne za one druge, koji god da su.

A dok čekamo, da se prisetimo od kada je to tako sa tim navijanjem. Prve ozbiljnije probleme te vrste imali smo kad su navalili Turci. Pa je navijačka frakcija okupljena oko Vuka Brankovića kanda malo navijala za gostujuću ekipu, dok su ultrasi predvođeni Milošem Obilićem upali na teren i napali protivničkog selektora usred njegove kućice sa rezervnim igračima, pa je ishod bio fatalan. Posle smo bili suspendovani i izbačeni iz evropskih takmičenja na 500 godina, ali to je jedna druga i očigledno duga priča. Pa nećemo sad o njoj.

Elem, navijačkim podelama nije bilo kraja ni po odlasku onomadnjih Erdogana. Navijači su se podelili na one koji su za Karađorđa i one za knjaza Miloša, sukob se jedva okončao tek pošto je po svakom od njih nazvana po jedna kisela voda. Mada je i to pitanje, jer u poslednje vreme ovi što imaju kiselu vodu više nemaju Beli dvor, i obrnuto. Navijalo se, dakle, u ovim vekovima za štošta: za Apisa ili one što ga apse, za komuniste ili rojaliste, za Staljina ili Tita, za Slobu ili bilo koga sa suprotne strane, za Đinđića ili Koštunicu... A u ovo najposlednjije vreme važi i dopunsko pravilo da ko skupi preko 40 posto navijača na izborima ima tu čast da 90 posto Brisela navija za njega zarad sporazuma sa onih 15 posto teritorije na kojoj se nalazi 100 posto Bondstila. Jedino što je tu potrebno makar 66,6 posto parlamenta da se promeni Ustav, pa to nije ni 1 posto jednostavno. Ups, digresija. Vratimo se na navijanje.

Za svašta se ovde navijalo. Za urbano ili ruralno, za građansko ili nacionalno, za revoluciju ili restituciju. Taman misliš da je kraj navijačkim podelama, kad se Partizanov Jug podeli na samog sebe, Istok i Zapad, a navijači Novaka Đokovića na mesojede i vegetarijance... Srećom pa se on na to ne obazire, kao što vidimo... E dakle, i kao da sve to navijačko deljenje nije dovoljno, nego eno se i Vlada podelila na one koji baš navijaju za Ruse i one koji su baš naneli evropsku navijačku šminku. Tako da se od njih svih mogu bar dve izvršne navijačke vlasti napraviti, taman da se menjaju u skladu sa frustrirajućim jutarnjim brifingom na Andrićevom vencu. A o tome za šta se sve navija u opoziciji, pa cele ove novine da potrošimo, malo je. Stoga da se vratimo na početak ove priče.

Stoje, dakle, danas i ovde dve armije navijača, jedni drugima nasuprot. Danas je biti ili ne biti: svetski šampion u fudbalu postaće ili hrvatska ili francuska fudbalska reprezentacija. Ako izgube jedni, spomenik zahvalnosti Francuskoj bi posle dužeg vremena - za neke - konačno mogao imati smisla. Ako izgube drugi, podrškom pobedniku će - neki drugi - pokazati široku regionalnu dušu, nebaždarenu na istorijsko zlopamćenje i razlikovanje vlasništva nad samoposlugama, sladoledima ili margarinima. Gori "Tviter", prašte tabloidi, uzburkalo se u građanskoj Čaršiji i nacionalnom Dauntaunu, organizuje se potencijalno baksuzna poseta Jelisejskoj palati, spremna je nacija da se do poslednjeg izdeli na Ove i One. I ako sad ne odlučimo kojih je više, nikad nećemo.

Za to vreme, u jednoj "Fijatovoj" fabrici u Italiji, radnici će štrajkovati. Razlog je, za promenu, s ovu stranu razuma. Vlasnici "Fijata", oni isti kao u subvencionisanom pogonu u Kragujevcu, dali su 100 miliona evra za transfer i 120 miliona evra za ugovor, e da bi u Juventusu zaigrao Ronaldo. Prevedeno u cifre koje bi mogle biti nama razumljive, sitna kinta ukupno odvojena za Ronaldov odlazak u "Fijatov" Juventus identična je novcu koja će se potrošiti za sve plate u "Fijatovom" Kragujevcu tokom narednih 20 godina, 10 meseci i 24 dana. S druge strane, "Fijat" je, za prvih 24 časa od dolaska "CR7" u Torino, na prodaji dresova obrnuo oko 54 miliona evra, a za šta će pomenuti kragujevački zaposlenici raditi sledećih oko 5 godina, 1 mesec i 17 dana. I tu nekako dođosmo do ovovremene prirode fudbala. Ništa istorija, ništa ratovanje, ništa ideologija, samo zelena trava, šest belih prečki, jedna lopta, kupljene karte, pojedeni čips i popijeno pivo, skupi prenosi i reklamni termini, kao i povelika gomila nekog sveta koji zarađuje na tome što se nas par milijardi zabavljamo sat i po vremena. Pitanje nacionalnog i građanskog, dakle, završilo se odavno, a ko ne veruje nek pita belgijskog Felainija, ruskog Fernandeza ili francuskog Nzonzija. Ili samog sebe, sutra, kad prođe finale.

I to je to. Lep prenos želimo. I da ga ne kvarite drugima, ako ste ga nekim slučajem već pokvarili sebi. E, da. Srbija je, podsećanja radi, ispala iz takmičenja još u grupnoj fazi.