Grozničavo je bilo u ponedeljak uveče u domu Draškovića. Dok je Danica lupala glavu šta da obuje za predstojeći prijem u Ambasadi SAD, kako bi mogla da zajedno sa drugim uglednim zvanicama zaigra kantri ples pod vođstvom Njegove ekselencije Skota Kajla, glava kuće je imala mnogo veće probleme - nije ispunjavao normu u ukazivanju na realnost kosovske nezavisnosti i sveukupne srpske krivice. Kako s takvim grehom izaći na oči izaslanika gospodnjeg? Pri pomisli na to oblio ga je hladan znoj. Uprkos narastajućoj panici, setio se: "Napisaću nešto za, Danas" Izbor teme nije bio težak.

Predočavanje "kosovske realnosti" je bogougodno, a i Skot će biti zadovoljan još jednim tekstom na liniji direktiva o optuživanju Miloševića za kapitulaciju i gubitak Kosova. Nažalost, rok je bio prekratak, te Vuk nije imao vremena za pripremu i tekst o "realnosti" napisa na brzinu, iz glave u kojoj realnosti odavno nema ni u tragovima. O brzini svedoči kusi uvod u vidu vica o "malom Perici", toliko neduhovitog da ni vernom A. Čotriću ne bi uspeo da izmami makar usiljeni osmeh.

U nastavku se, nažalost, potrudio da bude ozbiljan i da ukaže na "činjenice" koje bi Srbi pametniji od Perice trebalo da shvate i prihvate, za razliku od ideje o "srpskom Kosovu". Piše on tako da je "kumanovskom kapitulacijom Kosovo odvojeno od Srbije", čime je završen "rat protiv NATO" (kao da je Srbija ,99. napala najmoćniju silu na svetu, a ne obrnuto). Možda je bivši ministar spoljnih poslova dok je pisao bio dekoncentrisan, a možda nije ni pročitao Kumanovski sporazum pa "činjenice" izmaštava. Iako u nekom univerzumu to može delovati kao "kapitulacija", Kumanovski sporazum to nije, u šta se svako može uveriti pukim odlaskom na sajt NATO i pregledom dokumenta. Dok kapitulaciju obično potpisuju dve zaraćene strane od kojih je jedna pobednička, a druga gubitnička, ovde nije bilo tako. Vojnotehnički sporazum, kako piše i na sajtu

NATO, vlade SRJ i Srbije potpisale su ne sa Alijansom ili OVK (koji su bili u ratu sa SRJ) nego sa Međunarodnim bezbednosnim snagama (Kforom) s kojima nije bilo sukoba i koje su obuhvatale i države van NATO poput Rusije, Švedske ili Indije. Još je važnije što tema ovog dokumenta uopšte nije, kako to Vuk kaže, nekakvo "odvajanje" nego razmeštanje mirovnih snaga UN i prekid neprijateljstava (između srpskih snaga s jedne i OVK i NATO s druge strane).

Pišući o Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti UN, bivši ministar spoljnih poslova pokazuje još fundamentalnije nepoznavanje činjenica. U Rezoluciji smo, kaže on, "označeni za državu koja je skrivila zločine i humanitarnu katastrofu nad većinskim kosovskim Albancima, ugrozila regionalni i svetski mir" i dodaje da je "tim slučajevima međunarodna oružana intervencija dopuštena", pa je "tako Rezolucijom 1244 legalizovano NATO bombardovanje". Istina je da se u Rezoluciji pominje "humanitarna tragedija" na Kosovu, ali se "osuđuju svi činovi nasilja protiv stanovništva Kosova i svi teroristički postupci bilo koje strane." O "legalizaciji" NATO agresije tek nema ni govora, a to ne sanja ni NATO koji je aprila 2014. u saopštenju povodom krize u Ukrajini i sam priznao da ona nije imala dopuštenje UN.

U Rezoluciji 1244 Drašković vidi i "mapu puta" za "sticanje kosovske nezavisnosti" i to uprkos jasnoj "potvrdi privrženosti svih država članica (UN) suverenitetu i teritorijalnom integritetu SRJ" i uprkos "zahtevu iz prethodnih rezolucija za značajnu autonomiju i znatnu samoupravu za Kosovo", a ne za nezavisnost. Vuk nam je ovim tekstom dokazao da on, za razliku od "poricatelja kosovske stvarnosti", koji, kako kaže "znaju sve i ne priznaju ništa", ne zna ništa, ali priznaje sve. Zarad kantri plesa sa Skotom, on radi ono što pripisuje "poricateljima kosovske stvarnosti" - svesno se čini gluvim na činjenice i slepim za realnost.