BROJNE informbirovske porodice, koje su odbile da se odreknu najbližih, izdajnika i otpadnika, a supruge da se razvedu i javno osude svoje muževe, rasturene su i uništene. Mnoge prognane sa svojih ognjišta. Samo sa područja Andrijevičkog sreza internirano je i proterano šest informbirovskih familija.

Tipičan primer takvog stradanja je porodica Bogdana Zogovića, iz Mašnice. Najstariji Bogdanov sin Branko se među prvima u tome kraju izjasnio za IB. Odmah je uhapšen i žestoko raskrinkavan. Brat mu Rajko, kako bi izbegao hapšenje i mučenja, beži u šumu. Udba se uz pomoć špijuna i doušnika obrušila na čitavu porodicu, a najviše na Rajkovu suprugu Rosu. Pogotovu posle hrabrog istupanja njenog oca Krsta Komatine, uglednog domaćina i starog ratnika, na partijskoj konferenciji Murina kada su raskrinkavali i osuđivali generala Mirka Krdžića, kojega je najžešće napadao njegov ratni drug general Todor Vojvodić, tvrdeći da je Krdžić bio "italijanski špijun".

MEĐUTIM, svi su znali da su prve italijanske žrtve u ovom kraju bile Mirkov brat Milivoje i njegova supruga. Ne mogavši da pretrpi toliku količinu laži i podmetanja, hrabri i stameni Krsto ustao je i generalu Vojvodiću odlučno odbrusio: "Lažeš, Đedo, lažeš, to što zboriš za Mirka".

Sutradan je nesrećni Krsto sa dva sina uhapšen. Slomljen i ponižen Komatina se posle šest meseci vratio iz zatvora. U međuvremenu, jedan od njegovih sinova umire od posledica teškog batinanja i mučenja. Drugog Krstovog sina deportovali su na Goli otok, kako bi ispaštao očeve grehe.

Akcijom deportacija andrijevičkih porodica - Zogović, Jevrić, Knežević, Đeković i Lešević za Pljevlja upravljao je Petar Đukić, komandir milicije u Andrijevici. Počeo je s porodicom Bogdana Zogovića.

IGROM slučaja, toga dana u Mašnicu na odmor je pristigao treći Bogdanov sin Branislav, pukovnik JA sa porodicom. Zaprepašćen i užasnut posmatrao je kako agenti Udbe odvode u progon njegove stare roditelje i brata mu Rajka. Nemoćan da bilo šta učini, skrhan se vratio iz zavičaja.

Prognane andrijevičke porodice Udba je strpala u kamione i transportovala do Pljevalja, smestivši ih na poljoprivredno dobro u štalu za stoku. Noću ih je isleđivao i mučio islednik Vojo Kaluđerović, uporno insistirajući da se odreknu najbližih, uhapšenih i odbeglih informbirovaca.

Posle više od godine dana, andrijevačke porodice su vraćene u rodni kraj, gde su zatekle opljačkanu imanja i uništenu imovinu. Komšije ih nisu mogle prepoznati pošto su ličili na aveti.

U VIŠEDNEVNOM razgovoru 1979. na ostrvu Vangi, na pitanje Josipa Kopiniča o Golom otoku, Broz je odgovorio da bi to najbolje objasnio Kardelj, pošto je to bila njegova ideja. Ostareli Maršal, pri kraju života kao da je pokušavao da spere tu strašnu i sramnu ljagu sa sebe:

- Ja moram istaći da je to bio otok jugoslovenske sramote i da su mnogi nevini ostavili kosti na tom otoku. Sjećam se jednog slučaja gdje sam ja intervenisao. Pitali su jednog polupismenog "španca", šumskog radnika, da li je Sovjetski Savez jači od Amerike. On, ni pet ni šest kao iz topa: "Pa sigurno! Oni su pobijedili Hitlera!" Još toga dana njega su uhapsili i pravo na Goli otok.

- MOJA je krivica - naglasio je Tito - što sam sve to prepustio policiji, a bilo je i osvete i lažnih optužbi... Iako je po mom nalogu na Otoku bila Istražna komisija stanje se nije promijenilo. Zamisli, tjerali su kažnjenike da kopaju jame jer navodno tamo ima nafte. U te jame bacali su umrle "kažnjenike". Mnogi koji su preživjeli, kad-tad će pisati o toj našoj sramoti.

- Je li ko za to odgovarao? - zapitao je Tito Kopiniča sa čuđenjem u jednom trenutku, odgovorivši - NIKO. Kad bi se sa strane nešto reklo o toj našoj sramoti Kardelj bi pobjesnio. Marko ga je smirivao i otišao je sam tamo da ga uvjeri u istinu. Mnogi su tamo ostavili kosti... Goli otok "progutao" je više od hiljadu naših boraca, naših ljudi. Mnogi koji će pisati o Golom otoku i Grguru, optuživat će mene, Marka, ali ne i Kardelja koji je stvorio Goli otok...

JOVANKA Broz je tvrdila da su Tito i najviše jugoslovensko rukovodstvo znali šta se dešava na Golom otoku: - Ja ništa nisam mogla da uradim po tom pitanju, jer su ovi u rukovodstvu oko Tita bili zadrti do zla boga. Tamo je otišlo mnogo ljudi ni za šta. Ovaj oteo devojku ovome, ili se zbog nečeg zamerio. Bilo je tu podmetačina, zavisti, svega.

Oko Rezolucije IB, Broz je pričao Josipu Kopiniču da su se događale čudnovate stvari: "Najviše informbirovaca bilo je u Crnoj Gori... a najmanje u Sloveniji. I kad je Marko (Ranković) pitao Mitju Ribičića: - Zašto su svi Slovenci osudili Rezoluciju i što tamo nema informbirovaca, Mitja mu je odgovorio da upravo šalju, nešto preko stotinu i pedeset. Kad su te "uhapšene Slovence" doveli na Goli otok, nisu to bili nikakvi Slovenci, tvrdio je Broz, već Bosanci i Ličani, koji su radili u Sloveniji. Slovenci su svoje informbirovce proglašavali ludim, posebno ako se radilo o školovanom kadru. Tako je Kardelj branio tada Jugoslaviju i Partiju u Sloveniji - naglasio je Tito.

U LETO 1952. godine, pred dolazak Aleksandra Rankovića u obilazak Golog otoka, Uprava je vršila opsežne pripreme za doček. Kao prethodnica da namesti da sve izgleda kao normalno, stigao je Jovo Kapičić i to mesec dana ranije. Logor se uređivao, informbirovcima je dozvoljeno da se čak i okupaju, obriju i ošišaju. Pristigle su nove uniforme, košulje i obuća. Pisane su parole "Živjeli Tito i Marko"...Zakamuflirana je Petrova rupa, da je Leka ne bi video.

Stigavši na Goli otok Ranković je u pratnji Krsta Popivode i Džemala Bijedića, oficira Udbe, obišao stroj okupanih, ošišanih u belim košuljama postrojenih informbirovaca. Kada je video na šta liče Ranković je, po zabelešci oficira Udbe, izvadio cigaretu iz usta besno opsovavši: "Mater im njihovu, šta učinješe od naših ljudi".

Na Golom otoku su od 1948. do 1956. robijali isključivo informbirovci, da bi posle toga ovde dopremani - ubice,kriminalci i silovatelji. Sve do 1988. kada je konačno ovaj strašni kazamat zatvoren.


STRAHOTE PETROVE RUPE

OSTAĆE kao kuriozitet da je Milivoje Novović iz Trepče, koji je u tri navrata slat na Goli otok, poslednji put otpremljen - verovali ili ne - 1986. Šest godina posle Titove smrti. Novović je kao darovit besednik govorio na grobu jednog informbirovca u Andrijevici, rekavši da je Informbiro najcrnji period naše istorije koji je osmislio zlikovac i tiranin Broz. Istog trenutka špijuni to javiše beranskoj policiji, koja Milivoja uhapsi i posla na Goli otok.