NIKOLA Bugarčić, šef beogradske policije, i Branko Pešić, gradonačelnik Beograda, bili su glavne mete napada ogorčenih "šezdesetosmaša".

Bes zbog dobijenih batina na podvožnjaku studenti su iskaljivali na Bugarčiću tako što su, noseći transparente sa porukom "Smrt ubici", tražili njegovu smenu. Pešića su "gađali" drugim oružjem. Udarali su tamo gde je on bio najosetljiviji. Govorili su da je gramziv čovek koji je, zloupotrebljavajući funkciju "prigrabio muku i znoj radničke klase".

U svojoj knjizi "Društveni sukobi izazov sociologiji - beogradski jun 1968", profesor i akter događaja iz šezdeset osme Nebojša Popov zabeležio je i veliki odijum prema delu tadašnjeg jugoslovenskog i srpskog establišmenta. Popovljeva knjiga, napisana 1983. godine, bila je odmah po objavljivanju zabranjena.

SVETLO dana ugledala je dve decenije kasnije, a u njoj autor je preneo atmosferu iz burnih dana u Beogradu, među kojima i salve optužbi, pa i kleveta, koje su pljuštale po prvom čoveku jugoslovenske prestonice. U studentskim krugovima na njega je najčešće upirano prstom kao na predstavnika "nove crvene buržoazije".

"Zašto Branko Pešić ima vile, kola i primanja od 800.000 dinara, a neki ljudi danas nemaju ni za ručak? - upitao je jedan profesor Više tehničko-mašinske škole u Zemunu. - Zar se tako nešto može dozvoliti u našem socijalizmu?"

ZBOR studenata i nastavnika ove visokoškolske ustanove, zatražio je da Pešić javno objasni kako je stekao to bogatstvo. I, Pešić je nekoliko dana kasnije, na sednici Gradske skupštine, to učinio.

NjEGOV odgovor bio je vrlo emotivan.

"Svima onima koji mi pripisuju da imam četiri vile, mogu da pogledam pravo u oči i da kažem da lažu. Istina je da mi je u dva navrata dodeljivan stan, ali ja sam to odbio. I danas živim u kući u kojoj sam se rodio. Da sam prihvatio ove ponude, kako bih ljudima, koji svakog dana dolaze kod mene i žale se na nepravde, mogao da pogledam u oči. Pripisuju mi da sam mnogo učinio za svoga brata. I opet bezočno lažu. Moj brat je poginuo 1944. godine."

PEŠIĆ je reagovao i na optužbe da novac zgrće uzimajući velike devizne dnevnice i honorare:

- Bio sam predsednik Konkursne komisije za idejno rešenje poteza od Slavije do Kalemegdana. Po zakonu, pripadao mi je honorar od 520.000 dinara. Nisam uzeo ni dinara. Putujući u inostranstvo dobijao sam devizne dnevnice, ali sam ih vraćao. Posle posete Bugarskoj vratio sam šezdeset i nešto dolara Socijalističkom savezu koji me je poslao na put. Vratio sam i polovinu dnevnica koje sam dobio za put u Bukurešt. Auto koji mi je dat na službenu upotrebu imao sam pravo da otkupim za 1.300.000 dinara jeftinije nego što košta. Odbio sam i to.

Kad je reč o odnosu Branka Pešića prema studentskim demonstracijama, njegov saradnik, a kasnije pisac i publicista Nebojša Bogunović iznosi još jedan zanimljiv događaj:

"'ŠEZDESETOSMAŠI' su na svoju ruku bili Beogradski univerzitet preimenovali u Crveni univerzitet 'Karl Marks'. Zatim su na više adresa poslali pismeni zahtev da se to preimenovanje i ozvaniči. Predstavka je stigla i do Branka Pešića. Iznoseći ovaj zahtev demonstranata na jednom sastanku rukovodstva grada Branko je rekao: 'Ako od mene na bilo koji način bude zavisila odluka o promeni imena Beogradskog univerziteta, to nikada neću dozvoliti. Pa šta ti ljudi hoće, znaju li uopšte šta rade i kuda su se zaputili? Pa ni Staljin se nije usudio da menja ime Moskovskog univerziteta 'Lomonosov', ni Mao Cedung ime Pekinškog, a ovi naši zapeli da pošto-poto Beogradskom daju ime 'Karl Marks'. Mogu da ga preimenuju, ali samo za ličnu upotrebu'."

Bogunović je punih deset godina bio savetnik u kabinetu predsednika Gradske skupštine. Evo kako se on seća tih burnih dana:

- Branko Pešić je uživao veliki ugled. I danas ćete od mnogih čuti da je bio ne samo jedan od najboljih, ako ne i najbolji gradonačelnik koga je Beograd imao, već i jedan od najpoštenijih političara u Srbiji. Koliko je on bio skroman čovek i koliko njegovi kritičari 1968. nisu bili u pravu, najbolje govori sudbina njegove porodice. Živeli su skromno, na ivici siromaštva.