SA crnogorskom ministarskom četvorkom je 17. jula 1948. za Beograd na razgovor u CK KPJ otišao Andrija Mugoša, sekretar PK. Tamo su ih dočekali visoki partijski rukovodioci iz Crne Gore: Vladimir Popović i Iko Mirković, koji su im pojašnjavali da je u ovom sukobu KPJ u pravu i da je neopravdano napadnuta i optužena.

Sledećeg dana su bili u CK KPJ. Sa njima su razgovarali Aleksandar Ranković, Milovan Đilas i Edvard Kardelj. Zapisnik je vodio Krsto Popivoda. Radivoj Vukićević, Božo Ljumović, Vuko Tmušić i Niko Pavić su objašnjavali šta je ko rekao na sednicama PK KP Crne Gore, naglašavajući da do sukoba, po njihovom mišljenju, nije došlo krivicom Tita i Staljina, da su to inscenirali neprijatelji komunizma i da ceo nesporazum treba izgladiti...

Zatim su govorili Ranković i Đilas. Kardelj je sa ideološke strane objašnjavao suštinu sukoba, naglasivši: "Ovo nije samokritika, već otvoreni razgovor komunista, naša Partija je oklevetana i zato nam je potrebno jedinstvo naroda i Partije..."

Sve to je izlagao naširoko i nadugačko, tako da su u jednom trenutku i Kardelj i Božo Ljumović zaplakali. Ranković ih je uveravao da su obaveštajne službe pri ambasadama istočnih zemalja sve zakuvale. Đilas je bio veoma naprasit i agresivan. Neprekidno je šetao sa kraja na kraj sale. U jednom trenutku je povikao: "Pa, zar, drugovi, ne vidite da su sve komunističke partije na našoj strani".

Ranković mu je dobacio: "Đido, nemoj pogrešno ljude da obaveštavaš i obmanjuješ. Nijedna partija nije sa nama."

"Jeste, talijanska KP sa Toljatijem na čelu", uvređeno je odbrusio Đilas.

"Nemoj, Đido, da preteruješ. Nisu ni oni. Pa i sam dobro znaš da su nam zvanično poručili da se sa nama ne slažu", odgovorio je smireno Ranković, dobacivši Đilasu da "pusti ljude da se slobodno opredele".

RAZORENE PORODICE LIDIJA Jovanović, istaknuti komunista i revolucionar, tvrdila je da su "pojedinci iz Udbe u Crnoj Gori pravili užasne stvari. Tukli su i ponižavali ljude, silovali žene, otimali nakit i zlato, ucjenjivali mlađe i zgodne žene, kako bi im pustili muževe na slobodu, tražili da se odreknu od roditelja, braće i sestara, muževa... Razorene su mnoge porodice i brakovi, prekinuta kumstva i prijateljstva..."

Andrija Mugoša ih je u svojoj diskusiji branio, govoreći da su provereni komunistički kadar, odani Titu i Partiji, ali da su kao i svi drugi iznenađeni sukobom.

Sastanak se završio u pomirljivom tonu. Crnogorskoj ministarskoj četvorci se činilo da nikakvog nesporazuma nije bilo. Kada su polazili, Đilas im je usput savetovao:

"Kad stignete u Crnu Goru, samo se smijte, da vas ne vide namrštene jer ćete pokolebati druge."

"Spremite se, drugovi, za diskusiju na Kongresu. Ne treba da zaoštravamo protiv Sovjetskog Saveza, ali onima koji su sve ovo ispletkarili, treba da kažemo istinu", rekao im je na ispraćaju Kardelj...

Neposredno pred Peti kongres KPJ u Titograd je stigao Milovan Đilas, šef Agitpropa CK KPJ, sa spiskom oko 400 crnogorskih imformbirovaca koje treba odmah pohapsiti. I svi su pohapšeni.

Blaža Jovanovića, Andriju Mugošu, Sava Joksimovića, Komnena Cerovića, Jevta-Čaja Šćepanovića, Radomira Komatinu, Sava Brkovića, Spasa Drakića i Vlada Božovića, članove PK KP koji su bili protiv Rezolucije IB, ili su revidirali stavove, pozvao je Tito na razgovor. Primio ih je sam. Jedan od učesnika Andrija Mugoša se kasnije sećao tog razgovora:

"Tito nas je žestoko kritikovao što nijesmo preduzeli efikasne mjere prema informbirovcima. Blažo i ja smo govorili o bliskosti Crnogoraca sa Rusima; da treba organizovati sastanke i objašnjavati ljudima suštinu sukoba... Tito to nije ozbiljno uzeo u obzir. Rekao je da smo oportunisti."

Broz se tada obratio Savu Joksimoviću rekavši: "Ti meni, Savo, odgovaraš. Nemoj da pitaš Partiju. Ima da sve one koji su protiv nas - uhapsiš". Kada se crnogorsko rukovodstvo sa tog sastanka sa Titom vratilo u Crnu Goru, general Joksimović je za jednu noć uhapsio oko 1.000 ljudi.

SUTRA: Razlaz i podele na Petom kongresu