TITO je izbegavao da tokom rata smenjuje bliske saradnike. Iako je uviđao Đilasove brojne greške, on je bio velika Brozova slabost i zato mu je sve opraštao i davao nove šanse....

"Najrigidniji staljinist Titovog Politbiroa", kako ga je 1948. godine ocenjivala američka CIA, u Crnoj Gori je za vreme Informbiroa zaveo strahovladu i do tada nezapamćeni teror. Govorio je: "Te ljudske krpe, koji su na Golom otoku, zaslužuju najoštriji postupak i ne treba ih žaliti... Uviđao sam da se moraju preduzeti radikalne, oštrije mjere protivu prosovjetskih pristalica."

Osvrnuvši se 1981. godine, na informbirovski period, Đilas, između ostalog, ističe:

"Nije slučajno što i sada smatram taj period svoje političke, političko-intelektualne djelatnosti, za najplodniji i najodsutniji..."

NA SASTANKU Organizacionog sekretarijata CK KPJ od 7. januara 1952. godine, kojem je predsedavao Aleksandar Ranković, Đilas je naredio da se svih 14 novinara iz partijskog lista "Borba", za koje Udba smatra, odmah pohapsi. Oni su posle kratkotrajne istrage u "Glavnjači", deportovani na Goli otok. Strani mediji su objavili: "U glavnoj komunističkoj novini u Jugoslaviji otkrivena antititovska zavera i usledila su hapšenja."

Jedan od najbližih i najlojalnijih Đilasovih saradnika i prijatelja, Titov biograf, akademik Vladimir Dedijer je o Đilasovoj osvetoljubivosti pisao: "Milovan Đilas je zbog lične netrpeljivosti prema Radovanu Zogoviću i Stefanu Mitroviću pomogao da se oni podvedu pod kategoriju ibeovaca. I to iz osvete pošto su dobivši na ocenu njegov roman zaključili da ništa ne vredi. Stefan je ubrzo uhapšen, dok je Zogović pošteđen."

ĐILAS je, docnije priznao: "Rekao sam Rankoviću da i Zogovića treba uhapsiti, ali je Leka to odbio..."

"U stavu prema Zogoviću i Mitroviću", ističe Đilas, "imao sam podršku Politbiroa, u prvom redu Rankovića. Mitrović i Zogović su bili retki, ali ne i jedini, u aparatu CK čije je držanje od početka bilo nejasno, prema kojima je trebalo biti strpljiv i pažljiv."

Treba znati da Đilasov idol i uzor nije bio Broz, već Aleksandar Ranković, koji ga je 1937. godine, prilikom Đilasovog dolaska u Zagreb, predstavio i predložio Titu za najuže rukovodstvo.

"Ranković me uvijek impresionirao čvrstinom i samokontrolom", govorio je Đilas.

BROZ je o Đilasovoj okrutnosti otvoreno govorio na sastanku u Bugojnu sa rukovodstvom Bosne i Hercegovine, na čelu sa Brankom Mikulićem, početkom aprila 1977. godine: "Ja sam već nekoliko puta ispričao kakav je Đilas bio u ratu i šta je radio, da on nije nikakav komunista. Naprotiv, on je bio nevjerovatno okrutan prema ljudima. Ubijao je ljude s leđa, ne znajući ko je - da li je četnik ili nije. Sjećam se jednog takvog slučaja kada i ja jedne noći zbog toga zamalo nisam stradao. Naime, tamo na Pivi jednog dana, bez ikakvog provjeravanja ubije jednog seljaka koji je došao u šumu. Možda je taj seljak slučajno naišao tamo gdje smo mi logorovali. Pucanj puške me je probudio. Pogledam - Đilas baš meće pušku na rame, još se puši a seljak u gunjcu leži. Noću, kad smo krenuli ja jašem na čelu kolone. Odjednom iz jedne vrtače - tras, metak mi prođe kraj uha, prosto ga zagrija. Zamalo tačno u glavu... "

KLOPKA ZA KOLONISTE

U LOVĆENCU je tokom oktobra 1949. godine Udba uhapsila 20 informbirovaca, kolonista, ali ih je ubrzo i pustila. Zatim im je preko špijuna ponudila pomoć i vezu za bekstvo preko granice. U Udbinu klopku nasedaju dve grupe, koje su 6. januara 1950. godine, smišljeno dovedene na jugoslovensko-mađarsku granicu, kako bi bili likvidirani. Jedan od preživelih Ljubo Pešikan sećao se da su se ujutro rano iz Lovćenca zaputili za Bajmok, gde ih je čekala veza. Kada su stigli na Salaš u Rati, njihov vodič Bosiljka Vrbica, koja je bila Udbin špijun, rekla im je da pričekaju dok ona ne proveri ima li nekoga u njenoj kući. U trenutku kada se udaljila na njih je otvorena vatra. Lakše ranjen, Pešikan se spasao. Odmah je uhapšen i deportovan na Goli otok. Ubijenima iz Lovćenca se ni danas grob ne zna.