CRNA Gora je uvek kroz istoriju bila okrenuta bratskoj Rusiji. Više od 300 godina crnogorski svetovni i duhovni vladari iz dinastije Petrovića, oslanjali su se na veliku Rusiju, bez čije ekonomske i vojne pomoći, Crna Gora ne bi opstala. Zato je prorusko raspoloženje, ne samo kod komunista nego i čitavog naroda, bilo nepodeljeno. Ratna, partizanska generacija Crnogoraca, bila je dvostruko rusofilska, pošto je odrastala i stasavala na vekovnoj ruskoj uzajamnosti i tradiciji. Nosilac tog prosovjetskog ratnog opredeljenja bili su crnogorski intelektualci i omladina, pošto Crna Gora tada nije imala radničku klasu.

Veljko Mićunović, partizanski ratni zapovednik, posleratni general Udbe i ambasador u Moskvi, koji je u KPJ primljen 1934. godine, kao gimnazijalac na Cetinju, pričao je:

"Od tada do prvog sukoba, osjećao sam SSSR svojom drugom domovinom, kao nešto sveto i uzvišeno. O Staljinu sam govorio sa zanosom kao milioni njegovih vjernika u svijetu... Prije sukoba imao sam kao visoki funkcioner KOS-a i Udbe, niz neprijatnih razgovora sa predstavnicima sovjetske Državne bezbjednosti, koji su nagovještavali buru koja će se na nas sručiti 1948. godine. Bila je to sovjetska senzacija da je Staljin isključio Jugoslaviju iz zajednice socijalističkih zemalja i komunističkih partija..."

ČINjENICA je da se u prvom trenutku, posle prvog Staljinovog pisma, kompletan Pokrajinski komitet KPJ za Crnu Goru sa Blažom Jovanovićem na čelu, koji su sačinjavali Andrija Mugoša, Božo Ljumović, Radivoje Vukićević, Vuko Tmušić, Niko Pavić, Jevto-Čajo Šćepanović, Savo Joksimović, Radomir Komatina, Savo Brković, Jovo Kapičić, Komnen Cerović, Spaso Drakić i Vlado Božović, izjasnio za popuštanje i dogovor sa Staljinom i Sovjetima. Iz Beograda u crnogorski PK KP su bili: Veljko Zeković i Veljko Mićunović, koji su se izjasnili za oštru Titovu i Đilasovu liniju, bez popuštanja.

Sredinom marta 1948. godine, po povratku iz Budimpešte, gde je predvodio Jugoslovensku delegaciju na proslavu stogodišnjice mađarske revolucije, Milovan Đilas je od Politbiroa određen da crnogorskom rukovodstvu saopšti da su se odnosi sa Sovjetskim Savezom naglo pogoršali. Đilas tvrdi da se tadašnji crnogorski premijer Blažo Jovanović, "iščuđavao i previše raspitivao".

Nepokolebivi da se priznaju greške i da se ide na razgovore u Bukurešt bili su: Ljumović, Vukićević, Pavić i Tmušić.

NA SASTANKU PK KP Crne Gore, 13. maja 1948, posle Drugog Staljinovog pisma "crnogorskoj ministarskoj četvorci", sa svojim stavom o pomirenju i odlasku za Bukurešt, pridružili su se: Andrija Mugoša i Komnen Cerović. Međutim, posle razgovora u Beogradu sa jugoslovenskim vrhom, revidirali su, vrativši se na Titov put.

Na zasedanju najvećeg partijskog foruma crnogorskih komunista 2. jula 1948. godine, došlo je do oštre konfrontacije između "informbirovske "i "titoističke" struje. Prvi su naglašavali: "da Broza i CK KPJ obavezuje internacionalizam da idu na sastanak IB u Bukurešt". Druga struja je bila za Titove stavove, ali se pozitivno izražavala o Staljinu. Blažo Jovanović je i dalje insistirao na jedinstvu u PK. Osudio je Rezoluciju IB, izrazivši uverenje da će Tito i Staljin naći rešenje i otkloniti sukob.

"Opozicija", u crnogorskom Pokrajinskom komitetu Partije, kako ju je nazvao Čajo Šćepanović, tvrdila je da je jugoslovensko rukovodstvo doprinelo zaoštravanju sukoba, sa hladnim i odbojnim odgovorima. Međutim, i jedni i drugi su se i dalje zaklinjali na vernost, Staljinu, Titu i Sovjetskom Savezu.

U JUGOSLOVENSKOM vrhu u Beogradu se sumnjalo u sve članove crnogorskog partijskog rukovodstva. Zato je generalu Joksimoviću naređeno da radio-stanicu preseli iz sedišta PK KP u zgradu Ministarstva unutrašnjih poslova Crne Gore. Blažo Jovanović je to teško podneo, videvši da prema njemu postoji veliko nepoverenje, žestoko se sukobivši sa ministrom unutrašnjih poslova i šefom crnogorske Udbe, generalom Savom Joksimovićem, koji je postao "bog i batina". General Joksimović se tom prilikom unio u lice uhvativši za bradu tadašnjeg gospodara Crne Gore, oštro se obrecnuvši: "Ne može to više tako Blažo Jovanoviću!" Svi su bili zaprepašćeni ali i prestravljeni Joksimovićevim postupkom..."

UDBA je zatim preuzela potpunu kontrolu nad Pokrajinskim komitetom KP i celokupnim životom u Crnoj Gori.