JEDAN od značajnih aktera u junskim događajima bio je Nikola Bugarčić, tadašnji sekretar za unutrašnje poslove Beograda, što bi danas rekli, šef milicije jugoslovenske prestonice.

Uvid u studentsku štampu onog vremena pokazuje da je Bugarčić nesumnjivo bio najnepopularnija ličnost među studentima. Na mnogo mesta pogrdno je nazivan šefom ubica. U svim studentskim dokumentima, jedan od važnih zahteva jeste - njegova smena.

Dvadeset godina kasnije zabeleženo je jedino svedočenje Nikole Bugarčića na temu juna 1968. godine, u razgovoru s jednim od autora ovog feljtona. Tom prilikom, Bugarčić je rekao sledeće:

- Nije to bilo tako strašno kao što neki pričaju. Molim vas, uporedite zbivanja kod nas sa onim što se dešavalo u Parizu, Berlinu, Rimu. Tamo se pucalo! Bilo je mrtvih i ranjenih! Kod nas niko nije ozbiljnije ranjen.

Da li ste ikad osetili grižu savesti zbog toga što su milicioneri tukli studente?

- Pa dobro, manje-više. Ali ističem da to nije bilo tako strašno. U kontekstu današnjih saznanja, sve to može mnogo gore da izgleda. Ako bi neko izvlačio poređenja sa ovim današnjim specijalnim jedinicama, helikopterima, savremenom opremom... Mi onda nismo imali praktično ništa! Imali smo samo pendreke.

- Interesantan je podatak koji tada nismo znali. Na pojedinim fakultetima, u kabinetima za predvojničku obuku, bilo je više pušaka nego u celoj beogradskoj miliciji. Na sreću, to tada nisu znali ni studenti.

Da li je moralo da dođe do fizičkog sukoba između studenata i milicije?

- Sve što se dešavalo kod podvožnjaka posledica je jednog nesporazuma. Nije bilo planirano da tamo dođu političari. Ali, iznenada su se pojavili. Svaki je hteo da nešto ućari...Političari su svojom pojavom poremetili red stvari. Jer, nije tu bilo mnogo mogućnosti. Trebalo je ranije da odluče: ili će oni sami da drže politički zbor bez milicije, ili da milicija sama svrši posao, odnosno da ne dozvoli studentima da dođu u grad.

- Političari su hteli i jedno i drugo. Zato je došlo do gužve. Sami studenti su izvikivali:

"Veljko, skloni miliciju pa da razgovaramo!"

- Međutim, političari su hteli razgovor, ali da i milicija bude prisutna. Držanje političara okuražilo je studente. Zamislite kad su se usudili da nam otmu megafon. Jedan jedini koji smo imali!

Kakva je bila vaša uloga kod podvožnjaka?

- Izvršna! Samo izvršna! Ali to nije za priču... Svako ima svog naredbodavca...

Nemoguće je da nemate nikakav stav prema šezdeset osmoj?

- Ovde se radi o mladom svetu, a istorija nas uči da su mladi ljudi oduvek služili kao topovska hrana. Konce su uvek vukli drugi. Logično je pretpostaviti da su i kod nas konce vukli drugi.

Ko je onda vukao konce?

- Ništa ja ne znam... Nedavno sam pročitao tekst koji govori o studentskoj pobuni u Evropi. Tamo se tvrdi da su strane sile htele da destabilizuju De Golov sistem u Francuskoj. Ja niti mislim, niti tvrdim da se takvo stanovište može primeniti na Jugoslaviju. Ali poslužite se analogijom. Kome je u tom trenutku bio interes da se situacija u Jugoslaviji destabilizuje? Francuzima je lako: postoje dve strane sile. A kod nas je to multiplicirano! Da i ne govorimo o raznim unutrašnjim silama!

- U jedno sam siguran: ne može da opstane tvrdnja da je studentski pokret kod nas bio neutralnog obeležja. Jer, pogledajte: studentski pokreti u Zagrebu i Prištini, nešto manje u Ljubljani, imali su nacionalistički karakter. Beograd je bio nešto drugo...

Mislite da je studentski pokret u Beogradu imao jugoslovensku orijentaciju?

- Moglo bi se i tako reći. Ali niti je to najbitnije, niti je to bilo u prvom planu. Jedan događaj se ne može posmatrati izolovano, bez onoga što je bilo pre i posle toga. Tako je i sa šezdeset osmom. Šezdeset osma u Beogradu ne može se posmatrati izolovano od onoga što se desilo dve godine pre toga, kada je održan Brionski plenum.

Kakva je veza između Brionskog plenuma, koji je održan 1966. godine, i studentskih demonstracija 1968?

- Na prvi pogled - nikakve veze nema. Ali ako se stvar dublje pogleda, ako se začeprka, možda se ustanovi da veza postoji. Pokušajte da u kontinuitetu sagledate šta se sve dešavalo sa Srbijom i u Srbiji od 1966. do 1974. godnne. Po mom mišljenju, to je najinteresantniji period u istoriji Srbije! Nijedna pojava se ne može izolovano tumačiti... Ništa ne tvrdim, samo glasno razmišljam. Najveća je posledica što je u jugoslovenskim razmerama stalno održavana ideja o nestabilnoj političko-bezbednosnoj situaciji u Beogradu i Srbiji. U tom svetlu, studentska pobuna je najbeznačajnija stvar.