PREDSEDNIK Vrhovnog vojnog suda general Mirko Krdžić i državni javni tužilac general Veljko Žižić odbili su da optuže generala Branka Petričevića i pukovnika Vlada Dapčevića. Odbili su da to učine i njihovi zamenici - pukovnici Milija Laković i Vlado Lakić, pošto nije bilo nikakvog pravnog osnova za suđenje vojnim starešinama po pitanju izjašnjavanja za IB. Usledila su najpre ubeđivanja, a zatim pritisci i otvorene pretnje.

Kako nikakve metode koje su primenjene prema njima nisu uspele, pozvao ih je Svetozar Vukmanović, načelnik Političke uprave Generalštaba, naredivši da hitno podnesu ostavke, što su oni i uradili. Zatim su raspoređeni na sporedne dužnosti, a nakon toga agenti Udbe su ih uhapsili i poslali u informbirovske kazamate.

Na insceniranom suđenju u Beogradu, Vlada Dapčevića je branio pukovnik Radoš Raičević, a Branka Petričevića pukovnik Danilo Knežević, koji ga je napadao deset puta više nego tužilac. Sudu je predsedavao Milonja Stijović. Članovi veća su bili general Đuro Lončarević i pukovnik Bogdan Vujošević. Od Vladove familije, samo je Peku bilo dozvoljeno da prisustvuje suđenju.

SUĐENjE je bilo izrežirano kako bi se kompromitovao Sovjetski Savez. Uzalud je Peko Dapčević upozoravao jugoslovenski vrh da Vlado neće da ćuti. Tako je i bilo.Vlado Dapčević je pečatno napadao Tita i rukovodstvo, tako da je u pauzi suđenja general Jevto Šašić, šef jugoslovenskog Kosa, opominjao Vlada pretnjom: "Hoćeš da nas natjeraš da te ubijemo..." Slično su mu dobacivali iz sudnice i general Jovo Kapičić, Otmar Krajačić i pukovnik Milenko Marojević,nekadašnji bliski prijatelj i drug.

Generala Petričevića, iako je sve priznao, i pukovnika Dapčevića, koji je sve negirao, osudili su na po 20 godina robije. Po povratku u zatvor Glavnjaču, izloženi su torturi, a zatim su deportovani u kazamate Stare Gradiške i Golog otoka.

Posle ovih događaja zavladao je strah od prevrata u jugoslovenskom državnom vrhu. Plašeći se eventualnog ulaska pobunjenika iz Banata u Beograd, blokiran je Pančevački most. S obzirom na to da je u Banatu tenkovskim jedinicama komandovao Dukljan Vukotić, naklonjen Staljinu i Sovjetima, pretila je opasnost da pobunjenici u Beogradu naprave haos.

TIH dana su oficiri Ozne hapsili ne samo na partijskim sastancima, već i u vojnim ustanovama, gde bi se oficirima na licu mesta skidale epolete i vojna znamenja. Uz psovke i zlostavljanja, oficiri su ekspeditovani u logore. Prva hapšenja informbirovaca su započela početkom leta 1948. godine.

Da su tada svi bili sumnjivi i na proveri, svedoči i slučaj Koče Popovića, načelnika Generalštaba Jugoslovenske armije. General Popović je slučajno zalutao džipom na granici prema Trstu. Zaustavili su ga agenti Ozne i, kao sumnjivog, držali celi dan. Na Kočino uveravanje da je on načelnik Generalštaba, komandir pogranične straže mu nije poverovao, odgovorivši: "Lako je meni sa nižim činovnicima, ali mi je teško sa generalima."

Pored Sretena Žujovića i Andrije Hebranga, koji su podržali rezoluciju IB, kolebali su se i šef Agitropa CK KP Slovenije Boris Ziherl i Rodoljub Čolaković, član najužeg rukovodstva. Njih trojicu nisu uhapsili.

Žujović je u zatvoru proveo dve i po godine, uz blaži tretman. Ranković je 1950. bio glavni inicijator Sretenovog pomilovanja i sa Đilasom ga je obišao u zatvoru. Žujović je zatim napisao pokajničko pismo za "Borbu", posle kojega je pušten na slobodu.

OD CRNOGORACA u jugoslovenskom vrhu, za rezoluciju IB bez kolebanja se izjasnio Veljko Vlahović. Međutim, kada je shvatio da je situacija veoma teška, "posuo se pepelom", i to mnogo više nego što su tražili od njega. Đilas je Vlahoviću rekao da se u sebi dvoumio i mučio. Radovan Zogović i Stefan Mitrović su ostali nepopravljivi informbirovci i nikakva ubeđivanja i pretnje nisu uspele.

KOLEBAO se i Mihailo Lalić, ali je posle dužeg razgovora sa Đilasom prešao na Titovu stranu. Proslavljeni partizanski komandant i španski borac general Danilo Lekić morao je da se razvede od supruge Ruskinje.

Iako je dr Blagoje Nešković naginjao na njihovu stranu,ostao je, do 1952. godine, član rukovodstva, a onda je isključen iz KPJ. Đilas je predsedavao partijskom komisijom koja je ispitivala "Neškovićev slučaj". Blagoja je, kažu, bilo lako naterati na suze, ali nikako na kajanje.

U Hrvatskoj su smenjeni, a zatim uhapšeni Dušan Brkić, potpredsednik Vlade, Rade Žigić, ministar industrije, i Stanko Opačić, ministar šumarstva.

U PK KP Bosne i Hercegovine za IB su se izjasnili Hasan Brkić, Uglješa Danilović, Pašaga Mančić, Niko Jurišić...