VI mladi, omladina Čehosolovačke, bićete garancija da povratka na staro neće biti.

Tim rečima je sekretar čehoslovačke Komunističke partije Aleksandar Dubček odgovorio na pitanje delegacije nezadovoljnih studenata da li će reforme aterirati pod pritiskom Sovjetskog Saveza. Omladina je prvi put legitimisana kao društvena snaga, ovlašćena da čuva poredak. Iako su mladi vodili glavnu reč u pobuni 1968. godine širom sveta, samo su u Čehoslovačkoj (gde su promene izvedene nenasilno i u duhu kontinuiteta sa aktuelnim režimom) dobili puno priznanje i legitimitet.

VREME liberalizacije, međutim, nije dugo trajalo. Rezultati Praškog proleća ubrzo će biti pogaženi sovjetskom invazijom, koja će Česima i Slovacima doneti još dve decenije hladnoratovske zime.

Da se stvari neće dobro završiti, naslućivalo se već u aprilu 1968, kada je Dubček objavio akcioni plan Komunističke partije Čehoslovačke u kome se na najvišem nivou govorilo o novom modelu socijalističke demokratije. Tako je barem iznet stav zvaničnog Praga, kojim je proglašena ravnopravnost Čeha i Slovaka, potvrđeno da je cilj Vlade socijalizam, ali i da lični i politički stavovi ne mogu biti tema istraga tajne policije. Dokumentom su osuđene zloupotrebe iz prošlosti, kao i komunistički monopol na vlast.

SOVJETIMA ni najmanje nije bilo drago zbog zvanične aklamacije nove politike Praga. U moskovskoj "Pravdi" množili su se tekstovi u kojima je neskriveno navođeno da nove Dupčekove mere sadrže buržoaske elemente koji potkopavaju socijalizam. Nisu se više zatvarale oči ni na otvorene kritike sovjetskog modela vlasti, kojih nije nedostajalo širom Čehoslovačke.

Rukovodstvo u Pragu bilo je svesno tanke linije po kojoj hoda, kao i dubine ambisa koji preti u slučaju bilo kakvog pogrešnog koraka. Dubček je očekivao sve, ali vojnoj intervenciji se nije nadao. Ovome u prilog ide i činjenica da je letnjih dana 1968. primirio svoju retoriku, a mnogi progresivni Česi i Slovaci primećivali su detant u obimu slobodi govora. Sve skupa, delovalo je kako Sovjeti popuštaju.

BREŽNjEV i Kosigin, međutim, doneli su sasvim drugačiju odluku. Moskva je smatrala da će čehoslovački partijski Prezidijum, čim ugleda sovjetske tenkove smeniti Dubčeka i njegov tim. Postojali su planovi i o njegovom hapšenju i likvidaciji. Očekivalo se da će vojna intervencija u prvi plan izbaciti proruske snage koje će prigrliti Crvenu armiju. U utorak 20. avgusta uveče, 10 sovjetskih i po jedna bugarska, poljska, istočnonemačka i mađarska divizija prešle su nebranjenu čehoslovačku granicu. Kao povod za aneksiju iskorišćeno je pismo grupe Dubčeku nenaklonjenih partijaca, koji su zatražili da SSSR vrati komunistički poredak u Čehoslovačku.

Čehoslovačka vojska, inače dobro obučena i opremljena, dobila je naređenje da ne pruža otpor. Jedini koji su se suprotstavili sovjetskim tenkovima bili su mladi, studenti i politički aktivisti. Branili su se nenasilno. Sedali su na ispred njihovih cevi i telima blokirali ulice. Atmosfera je bila napeta. U centru Praga, nedaleko od zgrade još uvek slobodnog Radija, otvorena je vatra na demonstrante. Pale su prve žrtve. Česi su uzvratili Molotovljevim koktelima, ciglama, zapaljenim krpama, pa čak i praznim konzervama koje su nabijali u tenkovske cevi. Mnogi studenti mirno su prilazili sovjetskim posadama i pitali ih zašto su napali prijateljsku zemlju. Odgovor je bio samo jedan - naređenje.

JEDNA od najupečatljivijih scena koja je obeležila demonstracije odigrala se u Bratislavi. Stojeći ispred tenkova, slovačke studentkinje su u znak protesta skinule grudnjake. Plavokosi ruski vojnici, mahom sa sela, bili su zbunjeni i zatečeni neočekivanim prizorom.

Snimci ruske intervencije otišli su u svet. Moskva je saopštila da je čehoslovački narod raširenih ruku dočekao sovjetsku vojsku. Kadrovi na kojima su se videli upaljeni tenkovi, hiljade protestanata, kao i tela poginulih govorili su o sasvim drugoj emociji Čehoslovaka. Dubček se, uprkos vojnoj intervenciji, održao na vlasti, iako je odmah po osvajanju Praga sproveden u Moskvu. Tito i Čaušesku javno su ga podržali, osudivši sovjetsku okupaciju. Na svojoj strani imao je i vođe italijanskih i francuskih komunista, mnogobrojne intelektualce poput Markuzea, Jevtušenka i drugih.

USLEDILI su meseci tihe, gerilske borbe Čehoslovaka za sopstveno parče slobode.

"Energija Praškog proleća nije bila izgubljena, samo su promenjeni načini delovanja. Umesto sistema, okrenuli smo se ilegali. Duh mladih Čehoslovaka bio je svež i snažan. Teme poput pluralizma, slobode govora i umetničke vizije bile su prisutne, samo su prešle na andergraund scenu. Sa druge strane, dobili smo zatvaranje granica, zvanično jednoumlje i spoljni diktat", zapisao je učesnik burnih praških jesenjih dana 1968. češki novinar Stanislav Darotnji.

Nezadovoljstvo u čehoslovačkim gradovima bilo je veliko. Svakodnevno su održavani protesti, koje je policija razbijala. Veliki broj intelektualaca napustio je zemlju i okrenuo se državama zapadne Evrope, koje su garantovale prihvat. Vlast u Pragu je bila zbunjena i suočena sa izborom - da sarađuje i pogazi sve dotadašnje principe ili da odbije zahteve Moskve i time državu unazadi, čak i više od toga. Praški intelektualci razmileli su se po svetu šireći istinu o situaciji u svojoj zemlji. Bili su rado viđeni sagovornici najpoznatijih globalnih novina i TV stanica. Uprkos vojnom porazu, napredne snage sticale su meku pobedu nad snagom sovjetskog diktata i oružja.

Bujali su ilegalne radio-stanice i samizdat izdanja necenzurisanih knjiga, kao i Dupčekovi klubovi koji su okupljali mlade patriote željne promene i slobode.

JEDAN od njih bio je i Jan Palah, dvadesetjednogodišnji student istorije na Karlovom univerzitetu u Pragu. Pripadao je kružoku koji je smatrao da bi Česi i Slovaci trebalo aktivnije da se uključe u borbu za odbranu principa sopstvene države. Štrajkovi radnika i studenata bili su, prema njihovom mišljenju, put za ostvarenje ciljeva slobode i demokratičnijeg društva. Palah je, međutim, otišao i korak dalje. Šesnaestog januara 1969. godine, na Vaclavskom trgu je sam sebe zapalio, a posle nekoliko dana agonije, preminuo je u praškoj bolnici od posledica opekotina. Njegov tragični gest je kao bomba odjeknuo svetom, postavši ikona pobude i prkosa.

Zanimljivo je da Palah nije prva niti jedina žrtva samospaljivanja, kao načina političkog protesta. Pre njega je to učinio poljski student Rikard Sivjec, ali su publicitet ovog čina ugušile stroge poljske režimske vlasti. Pod uticajem Palaha, istim putem krenuli su i drugi čehoslovački studenti. Svega mesec kasnije, na istom mestu zapalio se i Jan Zajic.


INVAZIJA ZA JEDNU NOĆ

UPAD u Čehoslovačku, akcija koja je nosila šifrovano ime "Dunav", bio je najveća sovjetska vojna operacija od Drugog svetskog rata. U njoj je učestvovalo 4.600 tenkova i 165.000 vojnika iz sastava Varšavskog ugovora. U invaziji su učestvovale vojske pet država, a za sedam časova 250 aviona prebacilo je celu vazduhoplovnu diviziju, zajedno sa oklopnim vozilima i logistikom. Napad je izveden posle višenedeljnih manevara koji su se odvijali i na čehoslovačkoj teritoriji. Pošto se vojska povukla sa vežbe, kada se najmanje očekivalo, Moskva je naredila invaziju, koja je za jednu noć završena.