Fudbalska reprezentacijo Srbije,

Ako dozvoliš, na ovom mestu bićeš upoznata sa postojanjem jedne individue na koju retko kad obraćaš pažnju. Reč je o Običnom Čoveku.

Običan Čovek se teško primećuje. Obučen je, za početak, obično; nema na sebi bezobrazno firmirane preskupe krpice na koje se pale sponzoruše na splavovima, osokoljene svojim vlažnim snovima da će se investicija u plastičnog hirurga nekim čudom pretvoriti u život ovenčan venčanjem i opevan u selebriti magazinima. "Svojim telom i svojim stilom je izmamila uzdahe i zapalila internet". Evo, vatrogasci samo što nisu stigli.

Običan Čovek vozi, ako uopšte vozi, obična kola. A ako ne vozi, onda se vozi običnim autobusom i ide na svoj običan posao. Ako uopšte ide na posao, jer ima običnih ljudi kojima je postalo obično stanje da nemaju ni običan posao. Ponekad, Običan Čovek vozi i običan traktor, u koji se sipa neobično skup dizel, ali deder da to preskočimo, da se ne bismo sad raspravljali oko toga je l' ovu rečenicu napisao običan autor ili uobičajeno zaverenička opozicija. Moćna jedna organizacija, stvorena da bi napakostila sveukupnom napretku putem apstinencije i silaska pod cenzus. Nego ajde, manimo to, nekom ćemo drugom prilikom.

Elem, šta god vozio i kako god sipao gorivo, Običan Čovek obično nikad nema ljutu limuzinu parkiranu ispred restorana sa paprenim cenama, gde se ruča sa naočarima za sunce natakarenim iznad obrva, ćaskajući o profitablinim kombinacijama sa istom takvom osobom prekoputa. Dakle, Običan Čovek obično jede kod kuće, pa na primer za ručak obično ima i mesa, samo što je meso sve neobičnijih cena ovih dana, pa bi i ručak Običnog Čoveka ubuduće mogao biti baš onako neobično vegetarijanski. Tu se naočare za sunce obično stavljaju na nos, da i ne gledaš šta jedeš.

Običan Čovek ima običnu decu, koja nisu zvezde rijalitija, heroji crnih hronika ili junaci tekstova o sadržaju predbračnih ugovora. Obična deca Običnog Čoveka idu u obične škole, u običnim patikama i sa običnim torbama, kupljenim obično kod najobičnijih Kineza. Obična deca Običnog Čoveka nemaju neobično skupe satove, vreme obično gledaju na običnim i jeftinim mobilnim telefonima, obično se ne pitajući koliko je sati, već koliko je sati, dana, nedelja, meseci i godina ostalo do odlaska u Nemačku i Švedsku. Pod uslovom da Sirijci i Avganistanci ne stignu ranije i popune sva radna mesta.

Običan Čovek stanuje u običnom stanu ili još običnijoj kući. Ako je nekim neobičnim slučajem ostao na selu, običan čovek ima i običnu njivu na koju se ovih dana sručila sad već sasvim obična nepogoda, jer ova neobična država nema para za najobičniju protivgradnu zaštitu i uobičajeno održavanje brana i nasipa. To je valjda zato što smo jedan neuobičajeni regionalni lider, koji u najobičnijim stvarima baš onako neobično zaostaje... No, vratimo se Običnom Čoveku. On u toj svojoj običnoj stambenoj jedinici ima sasvim običan televizor, ispred koga će danas oko dva sata po podne sesti, da odmori dušu. Na ekranu niko neće saopštavati ništa o pokušajima da se destabilizuje država, gledaće se samo pokušaji da se stabilizuje lopta, štopovanjem. Neće biti reči o mnogostrukim načinima upadanja u zamke po pitanju pregovora o Kosovu, jerbo će se rešavati samo ofsajd zamke. Neće biti ni ukrajinskih ni makedonskih scenarija, jerbo se fudbal ne igra po scenariju, zato ga ljudi i gledaju. Da se odmore od svega onoga za šta znaju kakav će kraj da bude. Sa sve "A sad, adio", kao na ispraćaju jučerašnjeg poslednjeg voza za Bar sa, kako bar sad izgleda, poslednje logično postavljene železničke stanice u Beogradu.

E, dakle, reprezentacijo, bilo bi pošteno od tebe da danas, otkad sudija svirne na početku utakmice, u dva puta po tri frtalja sata, misliš samo na Običnog Čoveka. Njemu bi baš značilo da se makar u toj prilici ne oseća kao Običan Čovek, nego kao čovek. Tome fudbal generalno i služi: ne da se poveća obrt robovlasnicima menadžerima ili da broje pare od distribucije narkotika šefovi navijačkih grupa, već da nekakav običan svet nakratko zaboravi šta je, a dok gleda jurcanje oko šarene lopte na zelenoj travi. I da ga nije sramota šta je gledao, kad se sve završi. Jer, od svega ostalog ga je pomalo sramota. Ona obična i ljudska.

Eto, reprezentacijo, sad znaš sve što je potrebno, a o Običnom Čoveku. I obično to pomogne. Njemu sigurno, a tebi još više.

Pa se vidimo, u 14 časova.