JOSIP Broz Tito se nije izjašnjavao punih sedam dana. Bio je na Brionima. Naravno, budno je pratio šta se dešava u Beogradu. Pulski aerodrom imao je povećan broj sletanja aviona. Dolazili su Pera Stambolić, Bobi Radosavljević, Kardelj i drugi.

Republički sekretar za unutrašnje poslove Slavko Zečević je o susretu s Titom povodom demonstracija napisao:

"To sa studentima je trajalo oko nedelju dana. Tito je u to vreme bio na Brionima. Kad se vratio u Beograd, pozvao me je da dođem kod njega i referišem šta se to u Beogradu i na Univerzitetu dešava. Rekao sam:

- Druže Tito, ja ću da vam iznesem kakve parole oni plasiraju, koje zahteve podnose, šta pričaju, pa vi sami zaključite.

Kad sam mu izneo ceo istorijat događaja, držanje pojedinih rukovodstava i rukovodilaca i još neke druge informacije, on je rekao:

- U redu! Dobro si ti to uradio. Da nisi to uradio, ti bi bio odgovoran za to.

PRE ovog susreta održan je sastanak u Gradskom komitetu. Tu su bili Mijalko Todorović i dosta drugih visokih funkcionera. Ja sam došao sa Nikolom Bugarčićem i oni su tražili da mi učinimo "neku žrtvu", odnosno da smenimo nekoga od vodećih ljudi iz policije.

Kada smo došli Nikola i ja, Pera Stambolić mi je rekao da sednem pored njega i dodao:

- Ne daj ti Nikolu. Oni traže da se Nikola žrtvuje.

Kad su oni izašli sa tim predlozima, rekao sam:

- Šta vi hoćete? Minirali su noćas po Beogradu. Služba, ako radi po zakonu, mora da izvrši hapšenje počinilaca.

Uzeo sam beskompromisno u zaštitu Nikolu. Pitao sam:

- Kakve kompromise mi treba da pravimo i s kim? Treba da pregovaramo s propalim studentima iz Crne Gore i Hercegovine koji godinama na račun Srbije studiraju po Beogradu i predstavljaju najveći problem u studentskoj organizaciji."

U RAZGOVORU sa istoričarem Vjenceslavom Glišićem, Petar Stambolić, prvi čovek Saveza komunista Srbije, o atmosferi među političarima tih vrelih junskih dana je ispričao:

"Jedno veče, dockan, sastali smo se kod Kardelja. On, Mijalko Todorović, Miloš Minić i general Šumonja. Ne znam da li je bio Bobi. Demonstracije se nisu stišavale i razgovarali smo o tome šta da se radi. Minić se bio izgubio po načinu razgovora, kao da tri noći nije spavao. Odlučili smo da pozovemo Tita i da to učini Šumonja. Predlagali smo da Tito naredi da se jedna vojna jedinica iz Požarevca privuče na prilaze Beogradu. Tito je to odobrio i rekao nešto kao "što ste se toliko uplašili". Odmah prvog dana obukli smo vojnike u milicijska odela, kada smo uvideli da milicija ima malo rezervnih odela. Poslali smo ih u radio-stanicu. Minić je, uprkos dogovoru i naređenju koje je izdao Zečević, otišao pred Filozofski fakultet i oficiru milicije rekao da skine stražu. Ovaj mu je uzvratio da ima druga naređenja i da ih mora sprovoditi.

"Išli smo na sednicu CK Srbije. Dokument su pravili Latinka Perović, Bora Pavlović i još neko. Latinka je dobro shvatila 1968. i hrabro se borila da smiri stanje na Univerzitetu, a malo i ja. I danas, njene ocene o dvostrukom karakteru tih demonstracija su najbliže istini."

JEDNE večeri, kod Žarka Bulajića, sekretara Univerzitetskog komiteta, pojavio se Vlajko Begović, stari španski borac, revolucionar, po mnogim svedočenjima Titov blizak prijatelj.

Vlajko Begović odao je priznanje studentima i potpuno se stavio na njihovu stranu. O ponašanju gradskih rukovodećih tela izneo je krajnje negativno mišljenje.

- Međutim, druže Bulajiću, ipak mislim da bi tu vašu stvar trebalo polako privoditi kraju...

- Ne znam, moram da provjerim kakva je atmosfera, pa ću se javiti telefonom - neodređeno je odgovorio sekretar Univerzitetskog komiteta.

Rukovodeći ljudi pokreta, formalni i neformalni, počeli su da većaju. Bulajić, Ljuba Tadić, Svetozar Stojanović i Mihailo Marković još jednom su razmotrili situaciju u kojoj se našao Univerzitet.

- Bogami, situacija je takva da se više ne može izdržati. Nećemo odustati od naših zahtjeva, ali ćemo morati da idemo u smirivanje - rekao je Žarko Bulajić.

Svi su se složili, jer su i sami uviđali da su im snage na izmaku.

SEKRETAR UK je javio Vlajku Begoviću:

- Sve je u redu, održaćemo sastanak, idemo namirivanje i obustavu štrajka.

- Odlično. Doći ćemo onda Veljko Vlahović i ja, ali pod jednim uslovom: da na sastanku ne bude niko drugi osim članova Univerzitetskog komiteta. I upamti, mi ćemo se pojaviti tek kad vi počnete da raspravljate o obustavi štrajka!

Žarka Bulajića zahvatio je pesimizam: Univerzitetski komitet je imao svega devetnaest članova, pa nije bio siguran u ishod sastanka.

- Zato sam pozvao predsednika Saveza studenata, sve sekretare fakultetskih komiteta, zatim Mihaila Markovića, Ljubu Tadića i još neke filozofe. Dobro. Sveto Stojanović je bio tu. Uglavnom, umjesto devetnaest, ispade tu jedno osamdeset-devedeset ljudi. Ispred Gradskog komiteta došao je Pero Đoković. To je onaj što je kasnije radio u turizmu.

BILO je dogovoreno da prvi o obustavi govori sekretar, a da onda u istom tonu nastave Mihailo Marković, Ljuba Tadić i Svetozar Stojanović.

- I ja počnem prvi: kako je sve ovo teško, kako se mi pomalo izrođavamo, treba da se studira, da se polažu ispiti - ko zna šta sam sve pričao. Po izrazu lica prisutnih studenata bilo mi je jasno da sam ih razočarao. Onda uzme riječ Mihailo Marković. Au! Graknuše studenti: "Mi vas ne poznajemo! Juče ste pričali jedno a danas sasvim suprotno! Zar je moguće da ste nas izdali." Onda ustade Sveto Stojanović, i on poče o obustavi...

Uto je zazvonio telefon. S druge strane je bio Vlajko Begović.

- Je li počelo?

- Jeste.

- Kako ide?

- Kao što smo se dogovorili. Radimo sve što možemo. Evo, sad baš govori Sveto Stojanović...

- Ima li koga iz Gradskog komiteta?

- Ima Pero Đoković.

- Daj mi ga.

I POŠTO je Pera Đoković potvrdio da se sastanak odvija u dogovorenom pravcu, Begović i Vlahović uputili su se ka zgradi Univerzitetskog komiteta.

- Sjećam se kao da sada gledam: otvaraju se vrata i na njima se pojavljuje Veljko sa onim štapom. Svi prisutni su zanijemeli od iznenađenja. A i ova dvojica su razrogačila oči kada su vidjela koliko nas ima. Nijesu imali gdje da sjednu! Ali, nije im bilo povratka.

Sastanak je trajao do svitanja.

Na kraju je govorio Veljko Vlahović. On je odobravao mnogo stvari. To se studentima veoma dopalo, pa su predložili da se njegov govor umnoži i podeli po fakultetima.

- Jeste, ja sam to rekao, ali nema potreba da se štampa. Vi se možete u svakoj prilici pozvati na mene i svaku moju riječ koju sam ovdje izgovorio. Ali prosto, ne bih da se to umnožava...



KO NE SLUŠA PESMU, SLUŠAĆE OLUJU

POSLEDNjI (peti) vanredni broj "Studenta", posvećen demonstracijama, bio je trajno zabranjen. U obrazloženju odluke Okružnog suda u Beogradu stoji da se list zabranjuje zbog napisa Nebojše Popova, Trive Inđića i Aleksandra Stojanovića.

Sporni su bili tekstovi: "Misterije i histerije", "Odgovornosti Univerzitet uz radništvo i seljaštvo", "O birokratiji izbliza", "Persijska varijanta samoupravljanja", "Strah od nove levice koja ne postoji" i drugih.

Sudu je zasmetala i inkriminacija iz članka "Misterije histerije", koji se završava opomenom - ko ne ume da sluša pesmu... slušaće oluju.