U BEOGRADU, tih junskih dana, vladalo je veliko uzbuđenje. Inteligencija je listom podržavala studentske zahteve. Ogromne mase su se okupljale oko fakulteta, naročito na Studentskom trgu, oko Kapetan-Mišinog zdanja, gde je nesumnjivo bio epicentar ovog zemljotresa - kako su ga mnogi doživeli.

- Studenti nisu izlazili na ulice, već su danju i noću boravili na fakultetima, gde su se dešavale uzbudljive stvari: potpuno slobodne diskusije o stanju u društvu i perspektivama socijalizma. Dolazili su poznati književnici i glumci, držali sjajne govore, recitovali pesme, tumačili velike dramske tekstove. Nezaboravan je, na primer, Žigonov govor Dantona pred konventom - zabeležio je u svojim sećanjima profesor dr Mihailo Marković.

Konvent je bila forma otvorene diskusije u kojoj bi neko od nastavnika odgovarao na sva moguća pitanja, s tim što je svako od prisutnih nastavnika i studenata imao pravo da o pitanju o kome se diskutuje iznese svoje puno mišljenje.

- Zbog potpune slobode govora o svim tabu temama, ali bukvalno o svim, zbog demokratičnosti duha tolerantnosti, zbog koncentracije znatnih intelektualnih snaga na svakom ovakvom konventu - oni su bili beskrajno zanimljivi i trajali su dok se moglo fizički izdržati. Ja sam vodio jedan od takvih skupova na Filozofskom fakultetu, koji je počeo u 17 časova a završio se u tri ujutro, bez ijednog prekida - kaže profesor Marković.

Prema Vujaklijinom rečniku, reč konvent znači: sastanak, zbor, skupština, sabor (naročito kaluđerski); manastir, samostan; konventom 1792. u Francuskoj sazvana je ustavotvorna skupština Conventio nationale.

- Uvek se u sličnim prilikama izvadi iz naftalina neka stara reč. Danas shvatam da je bila potpuno neadekvatna, ali pošto su nam trebale zvučne, bombastične reči, neko je lupi okonvent i tako je ostalo - seća se dr Dragoljub Mićunović.

Kapetan-Mišino zdanje se orilo: "Poterajmo kljusinu istoriju! Leva, leva, leva...!"

Koračnica "crvenog univerziteta" nastala je tih junskih dana. Tekst je napisao Miroljub Todorović, a muziku komponovao Vuk Stambolić.

Pedantni Borislav Pekić beleži u svom dnevniku:

"Dvorištem Filozofskog fakulteta 'unterhaltuje' se beogradska crvena džet-elita. Ta 'crvena buržoazija', protiv koje se demonstrira, pljeska studentima sa istim oduševljenjem s kojim se prvi red partera u pozorištu smeje žaokama za koje misli da su na tuđ račun upućene... Crmpurasta diva u belim Dior pantalonama i sa Skarlet O'Hara šešeirom (u svim sporovima očevidna večna pristalica Juga, čak i kad je ovaj na severu), svojim erotičnim prisustvom iskazuje slaganje sa onima koji bi joj te pantalone svukli i u stvarnom i u prenosnom smislu. Izvesni političari dolaze ovamo kao što se nedeljom pre podne ide u Zoološki vrt. (Oseća se, naime, da su zveri već u kavezu.) Prijatna ležernost vlada događajima. Radikalne univerzitetske aule - gde se još uvek nešto zbiva, gde je bengalska vatra zamenila onu pravu, ali se to ne vidi - postaju mesta za izlazak uveče. Ide se 'kod studenata', umesto u Operu, ili na prijem neke ambasade, premijeru nekog filma ili na kartanje. Ovde se doduše piće ni jelo ne služi. (Amerikanci bi već u auli instalirali mobilne tezge sa koka-kolom i hamburgerima.) Ali toliko se svako može strpeti."

PLAMEN KOJI JE POREMETIO SVE NEKI intelektualci su studentima pružili moralnu podršku, a drugi i materijalnu. Književnik Dušan Matić uputio je Akcionom odboru demonstracija pismo sledeće sadržine: "Pozvali su me da čitam pesmu. Nisam otišao iz prostog razloga što smatram da vreme nije za književne večeri. Da li sam sa vama? Pa s kim bih mogao biti u ovom trenutku! Vi ste kao plamen koji je za tili čas poremetio sve jedinospasavajuće i komotne pregrade i podele gde su se za tili čas svi, od Sežane do Đevđelije, pokrenuli, promucali i progovorili. Svejedno kako. Na meni nije da govorim. Na vama je. Vašem pokretu, ako ni za šta drugo, a ono hvala što je trgao SIV da predloži Zakon o podizanju minimalnih ličnih dohodaka od 15.000 na 30.000 (starih) dinara. Zato zaslužujete da uđete u političku istoriju ne samo ovoga grada, već i cele zemlje." Branko Ćopić, pisac iz školskih čitanki, uputio je studentima novčani prilog od 100.000 starih dinara.

Vlasti su Akcionom odboru i Univerzitetskom komitetu uputile zahtev da se sa štrajkom prekine, uz obrazloženje da glavni grad treba da poseti predsednik Indije. Rukovodioci iz grada i Republike smatrali su da je u najmanju ruku nevaspitano dočekati stranog državnika dok traje okupacija Univerziteta.

Ali bilo je to pravljenje računa bez krčmara.

Studenti su bili jednodušni: tražili su da se prethodno ispune njihovi zahevi. O prekidu štrajka glasalo se na svim fakultetima. Na primer, na Filozofskom je za nastavak štrajka glasalo četiri hiljade studenata, a protiv je bilo njih petnaest. Tako prvi pokušaj da se štrajk prekine nije dao rezultate.

Ipak, unutar studentskog pokreta počele su da se stvaraju različite struje. Jedna struja je sačuvala izvornost i spontanost, odbijajući sve spoljašnje uticaje i ne želeći da sarađuje sa legalnom studentskom organizacijom. Drugi su smatrali da sve zahteve treba ostvariti upravo preko Univerzitetskog odbora i komiteta. Bilo je, naravno, i ekstremnih ideja.

- Jedne večeri došla je grupa kolega sa Filozofskog fakulteta sa idejom da ponovo izađemo na ulicu i demoliramo Američki kulturni centar. Niko od studenata Filološkog fakulteta nije pristao na tako nešto - ostalo je zapisano u neobjavljenim sećanjima pokojnog Slobodana Durutovića Duruta.

Osnovni cilj Univerzitetskog odbora bio je da se ne dozvoli da dođe do razdora u pokretu. Strahovalo se da bi, ukoliko bi se samo jedna viša škola ili fakultet izjasnio protiv, ta činjenica mogla da posluži kao pretekst da se štrajk silom rasturi.

Politika Univerzitetskog odbora bila je da se ni po koju cenu ne dozvoli prekid štrajka pre nego što zvanični organi priznaju da je bunt bio opravdan. Na taj način bio bi potvrđen legitimitet demonstracija i otklonjene nedoumice od eventualnih kasnijih represalija.

Posebno se strahovalo od razvoja događaja na Fakultetu političkih nauka. Tamo su profesori, bliski politici, pokušavali da slome svoje studente. Partijska oranizacija Fakulteta političkih nauka je čak pokušala da iz svojih redova isključi Alekandra Urdarevića Žuću, predsednika Fakultetskog odbora studenata, zbog solidarisanja sa ostalim fakultetima. Na intervenciju profesora Radoslava Ratkovića do toga nije došlo.

Bilo je i različitih predloga o tome kako da se studentska pobuna privede kraju. Jer studenti i njihovo rukovodstvo počeli su pomalo da osećaju zamor.

U javnosti je i dalje vladala velika napetost. Temperatura je dovedena do usijanja.

Bilo je očigledno da se o događajima mora izjasniti predsednik Republike.

Studenti i njihovi lideri su bili svesni toga da bez Titovih garancija, uprkos svim obećanjima, padaju u milost i nemilost lokalnoj birokratiji od koje nikakvo dobro nisu mogli da očekuju.

Josip Broz Tito se nije izjašnjavao punih sedam dana.

Stvar se, inače, razvijala u korist studenata, jer je njihova akcija počela da se širi kao grudva snega: nemiri su se preneli u Sarajevo, Zagreb, Ljubljanu, Novi Sad, Skoplje, Niš i Titograd. Ali nezadovoljstvo je polako zahvatalo i razne druge institucije. Osećao se nemir u pojedinim fabrikama, muzejima, školama... A žarište u Beogradu još nije bilo ugašeno.

Tito je shvatio da će morati javno da nastupi.

SUTRA: VOJNICI IZ POŽAREVCA GLUME MILICIJU