PRVIH dana okupljanja u dvorištu Filozofskog fakulteta i Rektorata, jednodušno je prihvaćen predlog profesora Ljube Tadića da se ime Beogradskog univerziteta definitivno promeni u - Crveni univerzitet Karl Marks.

Iz današnje percepcije junskih događaja od pre pola veka jedna od ključnih primedbi su upravo odnosi na ovaj detalj. Mnogi naši savremenici upućuju pitanje - zašto studenti i profesori nisu predložili da se Univerzitet nazove po Svetom Savi ili kralju Petru?

- Ne možemo iz današnjih okvira bankrotstva socijalizma i jednopartijskih režima prosuđivati ondašnje događaje. Kada je, na primer, pokrenuta kroz partiju akcija da se Beogradski univerzitet nazove Titovim imenom bilo je prećutnog odlaganja. Ali kada je 1968. takva ideja oživela, ona je morala biti presretnuta idejom da se Univerzitet nazove Marksovim imenom... Ako je studentska pobuna imala levi predznak, što nisu nikad organizovali neki sa desnim predznakom? Pogotovo je nerazumljivo kad 1968. optužuju za levo orijentisanu ondašnji funkcioneri Saveza komunista, propagandisti komunističke ideologije - napisaće mnogo docnije profesor Dragoljub Mićunović.

O LEVIČARSKOJ suštini junskog pokreta svedoči i obraćanje radničkoj klasi Jugoslavije, Saveza studenata Crvenog univerziteta Karl Marks, u kome se kaže:

"Studentske demonstracije koje se održavaju ovih dana u Beogradu jasno su pokazale ko su pravi neprijatelji interesa radnika i studenata. To su one snage našeg društva koje svim silama nastoje da izoluju radnike od studenata i koje, prividno zastupajući interese radnika, stvarno zastupaju svoje sopstvene birokratske interese. One pokušavaju da demagoški suprotstave radnike studentima.

Mi ne zastupamo nikakve posebne interese koji ne bi bili i vaši interesi, mi nemamo posebnih ciljeva koji ne bi bili istovremeno i vaši ciljevi.

Mi smo jasno definisali naše zajedničke interese i nikako ne dozvolite da vas obmanu u pogledu pravog duha onoga što zajednički hoćemo.

UBRZO su počeli da pristižu telegrami iz radnih kolektiva koji su zapravo prenosili stavove partijske birokratije koja se panično uplašila za svoje položaje i privilegije:

"Energično protestujemo protiv svih onih, bilo da su studenti ili ma ko drugi, koji koriste ovaj trenutak za svoje reakcionarno delovanje. Posebno ulažemo protest protiv onih koji, ne ceneći naš znoj i naše napore, rušilački uništavaju naše tekovine i naša s mukom stečena ostvarenja."

Radnici preduzeća "Grmeč" iz Beograda:

"Osuđujemo vaše akcije i tražimo hitnu obustavu demonstracija."

RADNICI I DEMONSTRACIJE NA ODNOS radnika prema demonstracijama reagovao je profesor Ekonomskog fakulteta Nikola Čobeljić: - Postoji neki periferijski partijski kanal preko kojeg se širi fama među radnicima o tobožnjem divljanju studenata, o tome da su njihove akcije motivisane rušilačkim strastima i instinktima. Očigledno je da su takve ocene potpuno suprotne stvarnom sadržaju i toku akcije. One predstavljaju pokušaj da se nanese moralni udar pravednim zahtevima za koje se borimo...

Radni ljudi "Tipoplastike" iz Gornjeg Milanovca:

"Parole koje pojedine grupe upotrebljavaju su prozapadnjačke i oseća se prizvuk anarhičnosti, pa nam utoliko teže pada ova vaša akcija."

Kolektiv "Keramike Mladenovac":

"Mi, radnici Fabrike pumpi 'Jastrebac' iz Niša veoma smo ponosni što imamo prekrasnu socijalističku domovinu, koja nam pruža sve više mogućnosti za decentralizaciju funkcija organa upravljanja i demokratizaciju u organima vlasti. Verujemo da ćete uspeti da nađete sebe i pokažete visoku svest socijalističke omladine, koju predvodi veliki učitelj Josip Broz Tito."

INŽENjER Predrag Cerović, direktor u fabrici "Ivo Lola Ribar", u "Večernjim novostima" daje sledeću izjavu:

"U vreme kad tri meseca nismo primali plate, ovde u ovim halama, pod ove naše mašine, podmetnuta nam je bila plastična bomba i evo među nama sedi radnik koji je u jednom takvom času smogao snage da je golim rukama izvuče i izbaci. Zbog toga tražimo od studenata koji su organizovali na beogradskim ulicama demonstracije da prestanu sa rušilačkim namerama. Na taj način oni će onemogućiti i plastikere da deluju u njihovo ime."

Bilo je telegrama, istina mnogo manje, sa drugačijom sadržinom.

Kolektiv Narodnog muzeja smatra da su zahtevi studenata u potpunosti opravdani, napredni i humani i da predstavljaju značajan doprinos demokratizaciji društva.

POSEBNO iznenađenje izazvao je telegram Instituta za kriminologiju: Kolektiv Instituta solidariše se sa zahtevima studenata i smatra da je način koji su organi vlasti primenili sprečavajući studentske akcije nedopustiv u jednoj demokratskoj socijalističkoj zemlji.

"Večernje novosti", u drugom beogradskom izdanju, 4. juna prenele su naredbu, koju je potpisao republički sekretar za unutrašnje poslove Slavko Zečević, o zabrani demonstracija i isticanju parola na javnim mestima.

Dat je ultimativni rok da se sve parole sa fakulteta i Studentskog grada skinu.

U UNIVERZITETSKOM komitetu nastala je panika. Šta ako studenti odbiju da skinu parole?

Svi članovi UK su se rastrčali po fakultetima: Svetozar Stojanović je otišao u Studentski grad, Žarko Bulajić u Gradski komitet. Nastala su mučna ubeđivanja. U Gradskom komitetu Žarko Bulajić je rekao:

- Dobro, drugovi, mi smo riješili da te parole skinemo, ali državnu i partijsku zastavu i Titovu sliku nećemo!

- Mora se sve skinuti!

- Ovo nećemo po cijenu novog incidenta! Tako su ostale Titove slike i zastave. Međutim, na Filozofskom fakultetu nisu hteli da skidaju.

DOŠAO je odred vatrogasaca i oni su pokretnim lestvama skidali parolu po parolu. Na Studentskom trgu je bilo nekoliko hiljada građana koji su sve to posmatrali. Na kraju ostala je još samo najveća parola "Dole crvena buržoazija", koja se nalazila u samom potkrovlju. Kada su se vatrogasci približili, počela je igra "novčanika na kanapu". Okupljeni narod ovacijama je pozdravljao svako podizanje parole kad bi vatrogasci pokušali da je skinu.

- Komandir milicije, koja je bila na Studentskom trgu, smejao se zajedno sa nama. U jednom trenutku odmahnuo je rukom i naredio svojim ljudima da odustanu: Ko će s njima izaći na kraj. Manite se ćoravog posla - svedočio je Slobodan Durutović Durut.

JUGOSLOVENSKI politički vrh bio je zatečen junskim događajima. Naime, do tada se živelo u uverenju da je politički autoritet nešto što se samo po sebi podrazumeva i što se nikada ne dovodi u pitanje.

Prvi utisak je bio šok, a onda je usledila uspaničenost koja je tada zahvatila mnoge političare. Psihološki, to se može razumeti. Praktično, u svim posleratnim godinama, uključujući i Informbiro, vlast nije imala ozbiljnijih problema sa narodom: sve što je želela, uglavnom je jednostavno sprovodila. Studentske demonstracije pokvarile su sliku o navodnom beskonfliktnom društvu.

UPRAVO se tada videlo, na poražavajući način, kako mnogi političari nemaju iskustva u dijalogu i demokratskom odnosu sa masama, jer su navikli da komuniciraju direktnim sredstvima. Studentska pobuna shvaćena je, maltene, kao državni prevrat.

Odjedanput, stigao je zahtev da se vlast otvori prema željama naroda i da prihvati novi način mišljenja. To je zbunjivalo bivše revolucionare, od kojih su mnogi svoje zastave iz mladosti trampili za lagodniji način života, protiv kojeg su se nekad žestoko borili.

Političari su, dakle, bili nespremni.